„Ko rane ne zna, ožiljku se ruga“ napisao je pre nekoliko vekova „bog pozorišta“,Šekspir. U tu bi rečenicu mogla stati sva patnja protagoniste drugog romana Bogdana Maksimovića. Nakon dramatičnog i turbulentnog života glavnog junaka u „Portretu vetra“ , roman „Iskušenik“ donosi novu priču, drugačiju po zbivanjima, a blisku po senzibilitetu autora i tragici koja prožima fabulu od početka do kraja.

          …“I ne vovedi nas vo iskušenije…“ . Sve je iskušenje. I taština. Iskušenja su svuda . Zli glodar koji  gricka dušu i unosi nemir u  srca, ne ostavlja nas na miru nikada. Dok ne sklopimo oči poslednji put, borimo se sa iskušenjima. I ne jača nas baš uvek ono što nas nije slomilo. Ponekad nas potpuno uništi tako da se nikada  više ne podignemo.

          Iskušenik je i Teodor Krstić, po mnogo čemu običan mladić. Bar je tako trebalo da bude. Imao je devojku, divne roditelje i  snove o lepoj budućnosti. Ali, sudbina  mu je odredila drugačiji put. Njegovo ime i prezime simbolični su. Božiji dar je taj mladić, osuđen da nosi težak krst stradanja. Kakvu golgotu on prelazi! Kakvi, gotovo neverovatni događaji se smenjuju u njegovom kratkom, tek trodecenijskom životu! I to sve zbog jednog događaja koji će sve zauvek promeniti- smrti voljene devojke.

          Krivica, kao internacionalni motiv, opisana je u mnogim delima svetske književnosti. Tragična krivica u antičko doba  označavala je, prema Aristotelovom objašnjenju , situaciju u kojoj junak ispašta iako suštinski  nije kriv, već vojuje zbog nekih viših ciljeva i u toj borbi strada. Glavni junak „Iskušenika“ sklon je tome da uvek sebe krivi za ono što možda nije mogao promeniti, jer je sudbina već uplela svoje prste u okean neminovnosti. Da li je kriv ili ne  za pogibiju one koju je više od svega voleo, o tome pisac ne polemiše, ali ta griža savesti provlači se kroz ceo roman. Flešbek, reminiscencija, snoviđenja, strašne vizije , kreću u svoj jezivi pohod i svakodnevno ga opsedaju šaljući mu slike voljene i kriveći ga za njenu smrt.

          Umesto da bude srećan porodični čovek, Teodor Krstić nakon velikog stradanja završiće u  bolnici za duševno obolele. Tom krahu prethodi put koji nije dovoljan ni za deset života. Ponekad zbog svog impulsivnog karaktera , ali mnogo češće zbog nepravde koju ne može da podnese. Katkad taj napor liči na jurišanje prema vetrenjačama. Sudara se sa zlobom, mržnjom, pohlepom, ali on se,tako izubijan, sa ranama na telu i duši, ponovo uspravlja i ponovo kreće goloruk na oštri mač. 

Samoća

          Ono što se može uočiti u romanu to je, da bez obzira što mnogi ljudi ulaze u njegov život i izlaze iz njega, glavni junak je u dubini svog bića SAM. Poput Jone Potapova, lika iz Čehovljeve „Tuge“ koji, nemajući kome da iskaže svoju tugu, na kraju se ispoveda svom konju ili legendarnog junaka Banović Strahinje koji nakon izdaje šuraka shvata da mu je jedini iskreni prijatelj njegov pas, tako Teodor najveću utehu i razumevanje nalazi u jednom vuku koji će mu biti veran do kraja. Tu je i dečak Gagi čiji lik nosi ideju da su samo deca čista i dobra, a da ljudi mogu biti itekako zli i okrutni, gori od zveri.

          Glavni junak, nakon izlaska iz zatvora, gde je dospeo na pravdi Boga, prošavši pravi pakao ,uvidevši  ko mu je pravi prijatelj, obreo se u manastiru. Kao kakav savremeni Robinson, osamljuje se i počinje da gradi sebi dom. Ali, čovek nije rođen da bude sam, pa on shvata da će bez pomoći teško opstati. Nekoliko pozitivnih likova u kojima je prepoznao dobrotu i spremnost da se pritekne u pomoć, uveriće Teodora da dobrota ipak nije umrla na ovom svetu i da su prijatelji dragoceni.

          Ne zaboravljajući svoju Milicu, shvata da više nikada neće voleti i okreće se duhovnom životu. Ipak, ona mu se, kao Lenka Lazi, stalno vraća u vizijama, u snovima. Pisac nalazeći duhovno srodstvo sa velikim pesnikom srpskog romantizma, koristi njegovu reč „beznjenica“ da prikaže stanje u kome je primoran da egzistira.

          Iskušenik gradi crkvu. U toj ideji prisutna je iskonska ljudska želja da se ostavi neki trag za sobom. Zbog toga je Jefimija vezla, a veliki srpski kraljevi zidali manastire, pisci pisali…zbog pamćenja.

          U časovima neprirodne samoće, dolazi do udvajanja njegove ličnosti-tako se đavo javlja Ladu Tajoviću u „Lelejskoj gori“; Ivanu  u „Braći Karamazovima“, to je onaj naš alter ego koji nas izjeda  i stalno huška da preispitujemo sebe.

          Dotakao se pisac i nažalost veoma aktuelne teme današnjeg vremena-porodičnog nasilja . Nju  će opisati u epizodama o tužnoj sudbini dečaka koji živi sa ocem nasilnikom. Da bi ga sklonio od jezivog okruženja, glavni junak će ga uzeti  kod sebe u isposnicu. Čak će ga, poput antičkih pedagoga i podučavati, šetajući sa njim kroz prirodu.

          Sam Teodor pak, odrastao je u prijatnoj i harmoničnoj porodičnoj atmosferi pored divnih roditelja intelektualaca koji su mu podarili ljubav i obrazovanje. Često se, kroz njegova sećanja, provuče priča koliko ih je voleo i koliko ga boli to što im je naneo patnju. Zaštitu koju, sada sam i prognan, više nema, imao je uvek kao dečak . Dirljiv je odlomak u kome sa toplinom opisuje kako ga je otac štitio od neprijatnih ljudi i događaja. No, sada se točak sudbine pokrenuo i Teodor je znao da više nema natrag, da je sam i da mora da se bori.  Česti su unutrašnji monolozi koji boje mračnim bojama njegovo bitisanje. „Da li ja to sam sebe zavaravam?“, pita se u jednom trenutku iskušenik.

Pitanje vere

          Poput Tolstoja, koji se osamio u ispovedanju svoje religije i zbog toga izopšten iz ruske crkve, tako iskušenik Teodor , podstaknut snažnim osećanjem da treba nešto da uradi za svoju dušu , ali i da bi duhovno bio bliži svojoj Milici, ispoveda veru u planini, usamljen i ponosan. Ali, neće baš svima biti po volji način na koji on to čini. Stoga on i tamo, kao i u zatvoru, pa potom u manastiru, nailazi na osudu i nerazumevanje. I ponovo biva suočen sa nasiljem od koga sve vreme želi da pobegne. Teodor, borac za pravdu. Čovek kome se rugaju. „Ko rane ne zna, ožiljku se ruga“, odzvanja u čitaocima.