Virtuelni svet odavno više nije alternativa stvarnom svetu, on je postao njegov deo. Šta više, naš realni svet danas teško možemo zamisliti bez njegovog virtuelnog sastavka. Tako sam ja rešio da, pored ovih štampanih, dakle, „stvarnih“ knjiga, objavim i jednu virtuelnu, čiji će sadržaj biti raznolik. Tu će se naći pojedine moje davne priče, – neke objavljene u novinama ili časopisima, neke neobjavljene, kao i neke novije, koje mi se nisu uklopile u koncepciju dveju objavljenih zbirki, ali koje možda i nisu za bacanje. Moguće da će se neke od tih priča naći i u hipotetičnoj budućoj „realnoj“ zbirci, ako je bude.

            Kao što rekoh, priče u virtuelnoj knjizi su raznorodne i razlikuju se međusobno i po stilu i po vremenu nastanka i teško im je naći zajednički imenitelj. Ipak, zajedničko im je da su sve one duže ili kraće vreme provele u fioci, što je svojevrsna robija za priče, čekajući ni same ne znaju šta. A evo, sad je došao trenutak da izađu na svetlost dana. Zato ću ovu virtuelnu knjigu nazvati PRIČE IZ FIOKE. (Naravno, neću baš sve priče da pustim iz fioke. Samo njih desetak. Ostale nek sede tamo i nek ćute.
Dok za njih ne dođe vreme – za knjigu ili za koš).

            Prva priča u ovoj virtuelnoj knjizi biće ona kojom sam kao autor „probio led“, početkom sedamdesetih godina, objavivši je u časopisu „Venac“ koji je izlazio u Gornjem Milanovcu. Priča je zapravo bila sastavni deo tog mog prvog romana kojeg sam uništio, jer sam smatrao da nije dovoljno dobar.

            Još nešto – ako bih tražio svog duhovnog oca u nekoj drugoj umetnosti van književnosti, to bi moguće bio Mark Šagal. Zato, uz ovu moju virtuelnu knjigu i virtuelna izložba Šagalovih slika