I rekoše na promociji da je teška knjiga.
I sam se uverih u to posle prvog iskaza, sazdanog kao priča.
Čak sam se i zapitao da li je pametno da je čitam uveče pred spavanje, zabrinut za kvalitet svog sna. Ipak, hrabro sam ušao u to. I evo, pročitah je.
Tačno, teška je, i to mnogo, ali teška je zato što je potpuno istinita. Jer je istinito prikazala čitav spektar srpskih osobina. Moguće je, i nekog drugog naroda, ali ovaj moj poznajem, nadam se, bolje. Ponašanja raznog, od bahatog, primitivnog, agresivnog, uništavajućeg i samouništavajućeg, do divnog, plemenitog, toplog i spremnog da čak i potpuno nepoznatom svoje srce dá na dlanu, ili mu se pridruži u jednom skroz bezinteresnom poduhvatu obnavljanja davno porušene crkve, poduhvatu koji je u romanu započeo i glavni junak Teodor Krstić.
Kroz paklene muke prolazi glavni junak romana, u trenu istrgnut iz idealnog života sina jedinca roditelja vrhunskih intelektualaca, i sam pred završetkom studija, u velikoj ljubavi sa svojom verenicom, koja gine u saobraćajnoj nesreći, za koju se okrivljuje Teodor i dobija zatvorsku kaznu.
Dotadašnji bezbrižni život potpuno nestaje i glavni junak kao u bunilu shvata da će sledeće dve godine života provesti u zagušljivoj ćeliji sa kriminalcima, primitivcima, ljudskim talogom svake vrste. Ali i po izlasku iz zatvora, shvata da je zatvor za njega i napolju, jer se sudara sa silom sistemske nepravde, ljudske zlobe i pakosti.
Gonjen svojim osećajem krivice sa smrt voljene devojke, Teodor traži načine za iskupljenje, ali izbačen čak i iz manastira gde je hteo da bude iskušenik, pokreće samostalni poduhvat oživljenja stare, srušene manastirske crkve, negde daleko u divljim bespućima.
Od te tačke u romanu, meni je neprestano i paralelno u glavi bio i jedan stvarni, neimarski poduhvat, Atenička kula njenog protomajstora Miroslava Mira Jevtovića.
Teodorov motiv za gradnju, roman je ubedljivo objasnio. Mirove razloge za višedecenijsku samostalnu gradnju, osim uobičajenog i prirodnog ljudskog poriva za stvaranjem lepog, ne mogu da znam.
Ipak, i Teodor i Miroslav, jedan, izmišljeni junak romana, drugi, stvarni čovek, meni, na neki način, zajedno koračaju kroz ovo čudo koje zovu život, jer su mi obojica najživlji mogući.
Miroslav svojim životnim delom, svojom kulom, a Teodor umećem svoga stvaraoca, Bogdana Maksimovića.