Tog petka sam, prema dogovoru, već u rano prepodne bio u vodenici. Pozdravio sam se sa čika Savom, koji je opet bio namrgođen i, dok je sedlao svoga konja, stalno je mrmljao nešto sebi u bradu, da bi najzad rekao da ni sam ne zna zašto to čini i ostavlja vodenicu nekome koga je video samo jednom u životu, a koji je možda i sam lopov i prevarant, samo se krije iza crne odežde da bi ličio na kaluđera. Još je procedio kroz zube da, kad se koš isprazni, treba ponovo da ga napunim iz džakova koji su poređani uza zid, a koje je juče doterao neki Svetislav, i da kukuruza za meljavu ima sigurno za tri dana. Dodao je da berem kožu na šiljak, ako se vrati, a mene ne zatekne u vodenici, da će me naći i kičmu mi polomiti, i da tačno zna koliko u njoj sad ima brašna i kukuruza, pa će odmah videti ako nešto bude falilo. Poželeo sam mu srećan put i rekao da ne brine za vodenicu ni za svoje brašno.

          Iako je bila pozna jesen, dan je bio lep i sunčan, tako da sam njegov najveći deo proveo kod potoka u blizini vodenice, samo povremeno ulazeći unutra da proverim koliko još ima kukuruza u košu. Dugo sam gledao u tu bistru hladnu vodu, koja je vragolasto skakutala po kamenju u potokovom koritu, dok mi se priviđalo kako iz nje, u haljini satkanoj od svetlucavih kapi, izlazi moja Milica. Ona mi prilazi i svojom vlažnom, ledeno hladnom rukom dodiruje mi lice. To me trgne i sam pođem svojom rukom prema licu sa koga obrišem kap vode koja je upravo iskočila iz potoka. Tako sam se ponovo vratio u ovu moju tešku beznjenicu, u kojoj mi je trenutno jedina radost upravo taj potok-nemirko, čije žuborne pesme nikako da se naslušam.

          Dani su okraćali, pa sam se pre prvog sumraka povukao u vodenicu i legao na jednostavan drveni krevet sa slamaricom, savijenim ovčijim kožama umesto jastuka i pokrio se ne baš miomirisnim vunenim ćebetom. Slaba svetlost u petrolejskoj lampi bi povremeno zatitrala i iz nje bi opet izašla moja Milica, ovoga puta sva u belom, presvučena u brašno kao u venčanicu. Belinu njene nove odeće razbijale su jedno krupne ljubičaste bradavice na jedrim dojkama, koje su kao opasno oružje bile uperene pravo u moje oči. Ne mogu to da izdržim i pogled mi klizi na dole, putem kojim su tako često išli moji poljupci, i zaustavlja se na njenim stidnim dlačicama prekrivenim brašnom, kao što sneg zimi prekrije meke iglice tise. A u utrobi mi se nešto pomera, raste i kao da će prepući. Urlik neke divlje zveri u blizini učini da se nešto u vazduhu poremeti i ja više ne vidim Milicu. Ali brašno sa njenog tela je svuda oko mene, na meni i na mojim usnama.

          Napolju se već sasvim smrklo, gasim lampu, da ne trošim petrolej, i ostajem sam u mrklom mraku u vodenici u kojoj čeketalo neprekidno i jednolično čangrlja i sećam se strašnih priča o noćima u vodenicama, koje sam slušao ili čitao kada sam bio mali. Da li se bojim? Pa dobro, nije to baš onaj detinji strah, ali neka nelagoda jeste, Na neke krike noćnih ptica, iz šume, malo me ipak podiđe jeza. Ali šta je – tu je. Kad je čika Sava mogao tu decenijama da provodi noći i noći, što ne bih i ja? Pomolim se Bogu, zamolim ga za oproštaj za ona čulna priviđenja (da li će mi oprostiti?) i polako utonem u san.

          U neko doba se trgnem. Probudi me cika i trka miševa na čardaku iznad koša, gde stoje puni džakovi sa brašnom. Napolju je sve utihlo samo se još povremeno oglasi ćuk. Onaj isti kojeg čujem iz svoje isposnice gore u planini ili njegov rođak? Ustanem iz kreveta i otvorim vrata vodenice. Titrava svetlost, kao refleks tankog meseca kao da izbija iz potoka, a kraj njega ljudi, njih dvadesetak, možda i više. Zagledam ih bolje. Sve sami bogalji. Neko bez noge, neko bez ruke, neki sa unakaženim licima, bez zuba, bez kose ili bez nosa, neki sa čirevima i gukama po čitavom telu, neki slepi ili ćoravi, kepeci i džinovi, neki potpuno bez mesa i dlaka na licu samo im je koža presvučena preko lobanje i svi drže u ruci peškire, zamaču ih vodu potoka i potom se trljaju njima. Nekima se od tog trljanja otvore rane na telu i počne da teče krv. Bože Gospode, šta je ovo, pomislim i zatvorim šakama oči. Onda ih sklonim i ponovo pogledam, bogalji su nestali, a kraj potoka ostavili samo svoje peškire. Puno peškira u raznim svetlim bojama leži kraj potoka. Oblak prekriva mesec i ona svetlost što je iz potoka izvirala polako nestaje. Mrak. Vraćam se u krevet. Teško da ću moći da zaspim do jutra.