Roman je i dalje velika matura srpske književnosti. On ostaje nezamenljiva prozna forma, nastala u toj stalnoj čovekovoj potrazi, da sebi i drugima, odgovori na ona najvažnija pitanja o smislu života. Ko sam? Šta sam ? Gde sam? Potraga za odgovorima na ta pitanja, prosto podrazumeva odlazak i putovanje u „središte životnih stvari“. A svi ti odgovori, kao po nepisanom pravilu, uglavnom, ako ne i bez ostatka, predstavljaju prikaze bolnih sudara pojedinca sa društvom i svetom oko sebe. To je svet u koji se bane, ne svojom voljom, ali potom ceo život protekne u traženju načina da se baš u tom i takvom svetu opstane, bez obzira na onaj neumoljivi i poznati krajnji ishod.

          I novi, drugi po redu, roman Bogdana Maksimovića „Iskušenik“ je na poznatom tragu srpske romaneskne tradicije; tradicije koja obuhvata toliko gorkog taloga životnog iskustva. I ne samo zbog toga, može se reći da Maksimovićev „Iskušenik“ dosta toga crpi, pre svega određene prednosti, pa i svoje mane, iz te eklektičke namere i nauma, da na poznatim tradicijama romana odrastanja i romana s tezom, bude još jedno romaneskno svedočanstvo o sudaru pojedinca sa sopstvenim svetom i onim oko sebe.

          „Iskušenik“ počinje najtežim mogućim košmarom, pa se stiče utisak da pisac zapravo i hoće da sugeriše da je život često zbir košmara, između kojih postoje i oni dani zbog kojih vredi živeti. Ideja o životu u kojem košmari predstavljaju onu vrstu izazova i inicijacija, posle kojih se postaje spremniji za nove i veće, nije nova u književnosti. Novo se najčešće nalazi u stalno novim sadržajima tih izazova, a još i više u načinima na koje se u svakom novom vremenu na njih odgovara.

          I onda kada se možda može čitaocu učiniti da će košmarna priča s početka „Iskušenika“ previše lako zanemariti impulse stvarnog života, sve se odjednom promeni u trenutku, kada glavni junak dopadne zatvora. Ta, inače jedna od najstarijih institucija u istoriji civilizacije, u kojoj se, kroz najveća ljudska poniženja i samoponiženja, iskušava ljudski karakter i njegova sudbina, na mnogim jezicima je podarila velika književna dela. Upravo tu, gde ljudsko i civilizacijsko lako nestaje, Maksimovićev junak u uslovima najtežih izazova, otkrivajući svoj nesalomivi karakter, pokazuje silnu želju za životom. I kao da sve to nosi i pisca, i sam roman, u kojem očito odjednom zapulsira zanimljivost radnje i čar pripovedanja. Našavši se zatvoru, Maksimovićev junak se ovim romanom priključio poznatim likovima srpske pripovedačke tradicije o tzv. „veličanstvenim životnim gubitnicima“, poput jednog LJube Vrapčeta iz remek-dela Dragoslava Mihailovića „Kad su cvetale tikve“ .