Menu
David Kecman Dako: „KAD POVERUJEŠ DA BOG POSTOJI
ili „Pod nebom, omeđen zidovima“
Teškog, ma i preteškog se bremena prihvatio pisac Bogdan Maksimović kada je naumio da se u ovom vremenu bezverja, međusobnog ljudskog nepoštovanja, svakojake bezobzirnosti, pomračenja, bezumlja, marginalizovanja božanskih-ljudskih vrednosti, prikloni svom „Iskušeniku“, koji će biti i iznad i mimo svega. Da napiše roman o stanju duše i da tako zađe u lavirint od svih najtajanstveniji. Rizičan i smeo naum je da nesrećom poraženog čoveka Teodora Krstića izvede na put bogoistražitelja. Put od sebe grešnog do Boga, kojeg pre nesreće ne priznaje; put na kome samog sebe bez suda optužuje za smrt svoje devojke Milice; put u mnogo čemu neverovatan i bajkovit, put stradanja na vlastitoj Golgoti, sve do onog trena kada će podizanjem crkve na ruševinama starog hrama, pred Miličinim anđeoskim licem među oblacima i pred ikonom iz Hilandara, nakon molitve, iskušenik, konačno moći da čuje i svoj šapat: – Ljubavi moja, u ovoj kući smo nas dvoje najzad sami!
Roman „Iskušenik“ Bogdana Maksimovića je mučna, gorka ispovedna priča mladog intelektualca, obrazovanjem, snagom i veštinom vanredno dobro „istreniranog“ i spremnog za život, sa osloncem, krajnje racionalnim, u samom sebi. Ali koliko je to svetovno uverenje u (sve)bitnost zemnosti i te kako nesiguran oslon, oslon samo za jednokratnu upotrebu, pokazaće se snovidom, u magnovenju, odnosno, „kazaće mu se samo“ u danima nemilog paklenog zatočenja, tog surovog iskustva i svojevrsne škole života. Ne u suočenju sa sudom, zakonom i pravdom, već sa samim sobom, on je sebe osudio na ono najteže: na put iskušenja, na boravak u svom zemnom životu, a bez sebe kakav je nekad bio. Suočen sa istinom o sprezi svega što je u svemirnom vrtložniku, pritom obezveren, obezbožen, pustošan, on postaje najusamljeniji čovek na svetu. Sam! Apsolutno sam, bezičegan, bez odgovora na najteže pitanje: Šta sa sobom u stanju beznjenice ?(Svesno koristi izraz kojim pesnik Laza Kostić definiše stanje/zbivanje svoje duše posle smrti svoje neostvarene ljubavi, mlađane i tragične Lenke Dunđerski). Bez ičeg u prtljagu, sem znanja, fakultetskog obrazovanja i veštine (samo)odbrane, on kreće na put potpuno neizvestan i njemu nedovoljno znan, put zavetovanja iskušenijem, bogotražiteljstva i molitve u tihovanju. Odlučan je da u tom tragalaštvu, bez obzira na cenu, bezuslovno istraje. Na takav put, iz jednog svetovnog, u drugi svet, onaj duhovni, gde se iskušenjem stiže do pribežišta i do onog trena gde svih svetova razlike ćute (Laza Kostić) on kreće, kao iz tame u svetlost, jer je bez odgovora šta, kako, kud, dokle i čemu u beznjenici, kad se više i ne oseća da je živ među živima. Kako drukčije da izađe na kraj sa samim sobom, neoprostivo grešnim. Neutešan, beznadan, taman, prazan. Kao da je i bez Boga na vetrometini, na brisanom prostoru, a tako sam i toliko nezaštićen.
Čovek imenom Teodor Krstić, sa značenjem od Boga Dar i sa znakom vere što je od Hrista, nikad prethodno nije boravio u svetu duhovnom, već samo onom vidljivom i dodirnom, materijalnom i lako dostižnom. Pritom bez svesti, bez priznanja i bez poštovanja sveprisutnosti Svevišnjeg, u svom krajnje ignorantskom studenom i grešnom bezverju. Kao znalac istočnjačkih borilačkih veština bio je dobro pripremljen da se silom odbrani od zla, a da li i od pustoši izazvane odsustvom Boga u sebi?
Iskušenik, ali i trajni očajnik na samotničkom putu u manastiru dobija prva i ozbiljnija, pouzdanija verska poučenija. Svuda gde je on parče neba je uvek nečim omeđeno, zidovima ili stenjem, svejedno je. K tom nebu teži jer je trenom gubitka svoje drage tamo neko bez koga je postao niko. Neko ko mu je životom u ljubavi i u veri bezuslovno pripadao i bez koga svoje lice ni u izvorskoj vodi, niti u ogledalu, u bistrini i u vedrini, nadom ozaren, nikad ne nalazi.
Nikad, sem u snovidu, pri mučnoj mori, suočenim s nekim u sebi drugim i drugačijim, s licem dvojnika koji mu kazuje: „ Ja sam ti i došao sam da te uništim. Ne pravi se lud, ti znaš odavno vrlo dobro da postojim ja koji si ti, ili ti kao ja, ali to tako više ne može biti, jedan od nas mora da nestane, a to ćeš biti ti“.
Negirajući da je utvara, dvojnik iskušeniku ukazuje na njihovu međusobnu a suštinsku razliku: – Razlika je samo u tome što sam ja slobodan da činim što hoću, a ti sam sebi određuješ prepreke koje ne možeš da savladaš, podižeš zidove koje ne možeš da preskočiš i sam sebe gušiš. Ti si bolestan a tu bolest pokušavaš da preneseš i na mene. Zato ću te likvidirati, jednom zauvek. I time ću dokazati da postojim.
Snovidom tuča do u cik zore. Videlom – krvavi tragovi svud oko njega i na njegovom telu, a nakon molitve i umivanja lica u hladnoj vodi iz potoka, u čuđenju pitanje prijatelja na koje nema ili neće da ima istinit odgovor: – Otkud ti ta ogrebotina na čelu i taj podliv ispod ok? Izgledaš kao da si se s nekim tukao.“
Roman „Iskušenik“ Bogdana Maksimovića napisan je u prvom licu jednine, ostvaren kao ispovednica, kao autentično autobigrafsko kazivanje pred nekim nevidnim, samo njemu, krivcu – paćeniku znanom, nekom i neznanom koji će kad-tad hteti i moći da ga razume. Ili kao mučni danonoćnik među javom i med snom protkan damarima srca samohranog, srca ludog i srca kivnog, koji bi pisanjem, knjigom protiv zaborava, najiskrenijim svedočenjem o sebi trag da ostavi, a za ono vreme koje nastaje iza njegovog realnog i raumnog života. Za vreme kad kao „izrazito psihomotorno agitiran, neurednog stanja svesti i sa teškim paranoidnim i psihotičnim poremaćajem“, od strane psihijatra u Stacionaru za duševno obolele „LEPŠE SUTRA“,bude primljen kao slučaj podeljene ličnosti s gubitkom sopstvenog identiteta kakav se do sada nije sretao. Dakle, kad izvanvremeni Teodor Krstić ni sam više, možda i nikad više, neće pouzdano znati ko je doista on sam u tom mnoštvu u njemu, u njegovom bezumu sabranih.
Dnevnikom knjigom-ispovednicom, autobiografskom knjigom svog i iskušenjem promašenog života, da iako od nikog nikad dovoljno zaštićen, bude viđen i upamćen okom iza ogledala, nakon svih nanetih mu zala mogao ćutnjom u tišini, samotan, samohran, što je moguće smislenije u beznjenici da se u misli o smislu vlastitog žitka konačno sabere, da se u pletivu od svih javom izazvanih pletisanki sam u sebi konačno razabere. Da slovom istine izađe na svetlost i da u nekom toplom središtu tišine pronađe mir duši svojoj. U miru i utočište za sebe, za Milicu, za sve dobre ljude koji su ga obasjali svetlošću iz svog oka, utoplili ga pitominom svoje duše, ili su i sami, Teodorovim umnim savetom i oreolom od ničim merljive dobrote, doživeli preobraženje dajući mu nesebičnu podršku pri uspelom postvarenju njegovog, a s njim i svog sna. Gradeći crkvu na temeljima davno srušenog hrama, koje će, neposredno po izlasku na videlo, nestati pod brdom od kamenog sunovrata koje stiže jednako i s neba, kao i sa zemlje. Zauvek? Možda zauvek.
Roman s razlogom, znalački, funkcionalno i s merom ostvaren u formi mozaika od sedamdeset i sedam fragmenata. Lančani roman ili roman-brojanica, a u svakom delu, čas realistička priča o onom što se volšebnom Teodoru Krstiću davno zbilo, ili što mu se prvi put događa u snu k’o na javi, na teškom, beznjeničkom, iskušeničkom putu nepoznatim prostorom, a bez iole pouzdanih i pravovremeno uočenih svetionika. Čas surova, čas bajkovita, idealistička priča na ivici naive u pričama o isposnicima, o svetiteljima, čas oniristička priča. Fantastična priča iz sna izneta, a uvek nenadana, snažna, upozoravajuća. Snom darovana priča kakva je iskušeniku i najpotrebnija za dan više, jer u njemu je istina sa kojom se tek valja suočiti, upozorenje, i uputno je, da ne bude dockan, kao na početku knjige kad se nije znao razabrati u pletivu Miličinog sna.
Kratke, duboko metaforične priče, signali – smernice koje stižu jednako iz onog prošlog kao i iz vremena možda budućeg, a za vreme su za delanje u trenu sadašnjem. Takve su priče pod naslovom “Ratnik“, „Kamen“, „Vešala“, „Kolo“ „Svadba“ „Osveta krsta“, „Brdo“ i „Drugi odlazak“, gde mu, pri snu, ali onom snu pred otvorenim očima, ne u isposnici, u pećini, ili u vodenici, nego u rodnom gradu, ponovo, u beznjenici, u susret stiže Milica i Teodoru kazuje: – Hoću da se od tebe oprostim… Odlazim tamo gde me neće biti“. Na njegov očajnički vapaj „Ne idi, molim te! Ne uzimaj mi sebe, jer tako i ja ostajem bez sebe samoga sebe. Ili povedi i mene tamo kuda ideš“, čuće se, poslednji put, glas anđela s njenim likom: – Vreme je. Moram da krenem. Oprosti. I čuvaj se!“
Majstorski ostvareni, maštoviti, zaumni prizori, protkani dubokom misaonošću, u pogledu sadržaja i slikovitosti predočenih u snu bez ičeg u sebi suvišnog. Blistavi poput kristala na ogrlici, poput čvorića od sedam u svakom upletenih krstića na brojanici, te enigmatičnošću deluju tako moćno da izazivaju potrebu da zastanemo. Da se povodom onog u njima doznatog nad svakim duboko zamislimo.
Poneki su su poput nebeskog seva u mrkloj noći. Dogode se na tren samo, a osvetle, rastamne čitav svemir.
Poneki su nemuštim jezikom iskazani odgovori na pitanje: – Šta se to zbilo na istom mestu, a da nikakvog pouzdanog traga o tragičnom dešavanju s ljudima, narodima, nikakvog pouzdanog zapisa nigde, na celom svetu, o tome doista nigde nema?
Iskušenik Teodor Krstić? Od beznjenice do bezsebice. Sve do zgasnuća one iskre koja je žâr. Žâr i dâr, a uvek za život. Za ono nezgaslo, jednako i u čoveku kao i u kosmosu. Za Sveti Žar!
Bogdan Maksimović, 2020. | Sva prava zadržana.
