„Portret vetra“ je snažna, epski oslikana pripovest o dubini ponora čovekove duše i lične nesreće, ali i jačini ljubavi koja može prevazići sve patnje. To je i priča o osveti i potrazi za srećom, za kojom, kao za Svetim Gralom, tragaju ljudi otkad je sveta i veka.

          Lirski intonirani podnaslovi svakog poglavlja dodaju tekstu jedan fini štimung, a obilje neobičnih ideja obezbeđuje apsolutnu zainteresovanost čitaoca koji  sa uzbuđenjem hrli da otkrije dalju sudbinu glavnog junaka.  Pisanje u prvom licu jednine dodatno nas zbližava sa naratorom i čini da saosećamo sa njegovim patnjama i bolovima.

          Njegovo neobično zanimanje –rašljar , slepa devojka koju je zavoleo, suživot sa plemenitim životinjama, trenuci sreće koji, mada retki, ipak postoje, sve su to motivi koji „Portret vetra“ čine jedinstvenim štivom. Scene dostojne kakvog naturalističkog romana Emila Zole, kada se , osvetom vođen rašljar surovo sveti ubicama, nezaboravne su. Ali, isto su tako izuzetne i ljubavne, pa i erotske scene u kojima pisac, mada su katkad i eksplicitne, ne prelazi granicu dobrog ukusa pa one ne deluju kič i jeftino.

          Strast, želja za opstankom, za zrnom nežnosti, provlači se kao lajt motiv . Pripovedački postupak za koji se pisac opredelio je nehronološki. Priča počinje epizodama u kojima je narator već u zatvoru, a razloge njegovog lišavanja slobode saznavaćemo postepeno, kroz dramatična zbivanja kojima on ispunjava svoju zlehudu sudbinu.

          Paganska verovanja, magija, obredi, običaji, čitav jedan etno svet u kome se vrzmaju duhovi, vile, mrtvi , živi i ukleti, sve je to utkano u potku „Portreta vetra“. I sećanja, sećanja…duše umrlih koje žive u krošnjama senovitog drveća. Krava koja zaneseno gleda zvezde.Otac u ropstvu, kao u prozi Danila Kiša. Voda, reke, potoci, podzemne vode, dobre i zle, kao kod Lorke. Tamne sile, snovi i snoviđenja, vizija devojčice koja se utapa, poput Remboove „Ofelije“… Jedan svet, živopisan i uklet , prosto vri  redovima ove knjige.

          Saznali smo i kako izgleda biti“ponižen i uvređen“ (Dostojevski) iz epizode o ocu i cipelama što je svojevrsna priča u priči ili, kako bi teoretičari književnosti rekli , „upričavanje“.  Narator, definitivno  jedinstvena ličnost, mora biti rođen  baš u takvim- neobičnim okolnostima. U titanskoj borbi vetrova, u toku užasnog kovitlaca orkanskih razmera, simbolično, on dolazi na svet, da bi se koji sekund kasnije izgubio od pogleda izbezumljene majke. Pa i u tom detalju prisutna je predodređenost da on ne bude bilo ko, već onaj koji će primiti veliku patnju na svoja nejaka pleća.