Pre nego što bilo šta kažem o romanu „Portret vetra“ Bogdana Maksimovića želim da vam postavim nekoliko pitanja i da dam nekoliko napomena. Zašto su važne te napomene shvatićete kad završim ovo izlaganje, ali bih nekako voleo da te napomene i tih nekoliko pitanja budu sve vreme prisutni ovde jer su jako važni da bi u suštini mogli bar koliko-toliko prodreti u dosta gusto narativno tkivo ovog romana.

            Evo prve napomene: kažu da nekad, kad su nebesa bila ispunjena bogovima, svi naši nesporazumi, sve naše nepravde i zla, svi naši sukobi sa svetom, koji su proizvodili tragično, mogli su biti pripisani tim bogovima, kojih je bivalo bezbroj, i mi smo uglavnom bili žrtve njihove zle ili dobre volje i naši životi su na taj način bivali određeni.

            Posle, kada su se nebesa ispraznila od tih bogova, došao je jedan period moralističkog, kada ste mogli o svojim postupcima suditi na osnovu, krivice, pravde, nepravde, greha, iskupljenja, Božje milosti. Ali onda, kao da je došao jedan period opšte praznine, opšteg gubitka onog ili onih kojima bismo mogli pripisati tu vrstu udesa, koji nas zatiče na zemlji.

            Dakle, ključna potka i ključno pitanje ovog romana Bogdana Maksimovića ostaje na kraju – zašto postoji taj tragičan nesporazum sa svetom, sa životom, sa okolinom, kako ga je moguće razrešiti? Da li postoji moguća adresa na koju ćemo tu vrstu razrešenja postaviti?

Da li je sada u tom i takvom opustošenom svetu moguće uzimati određenje pravde, osvete, milosti u vlastite ruke? Da li je to opravdano? Da li je opravdano na zlo odgovoriti osvetom? Da li je osveta dovoljna činjenica koja će nam na kraju života doneti milost i smisao?

            E, ta su pitanja važna i tih nekoliko napomena stoje kao neka vrsta mizanscena dok čitate roman Bogdana Maksimovića. On počinje zapravo finalom, krajem. Ta osoba, taj junak, eto bez imena, Vetroglav, kako ga zovu, je u tamnici. Finale je. Gotovo je. Sve je odigrano. Ono što je njemu preostalo je da čeka konačni odgovor na ono što je učinio i da kroz sećanja, kroz rekonstrukciju prošlosti svog života, kroz reminiscencije, propita i pokuša da nađe odgovor na tragični nesporazum sa svetom, na koji je on osuđen i na koji smo svi osuđeni.

            Ali, znate kako, sećanje je jedna čudna stvar. Ne sećamo se mi onoga što hoćemo. Nije sećanje, kako kaže jedan holandski pisac, u našoj vlasti. Ne, sećanje legne tamo gde ono hoće.         

            Dakle, kroz te stranice sećanja zapravo probija gusto tkivo, gusti idejni nanos onoga što je arhaično, istorijsko i mitološko nasleđe, onoga što su paganski ostaci, onoga što su koreni nekog prapočetka čovekovog života. I kroz to junak, ajde da kažemo da se zove Vetroglav, propituje šta je uzrok njegovog konačnog nesporazuma. Ako je on nadaren, odnosno, ako ima to umeće da se sporazumeva sa podžemnim silama, dakle, rašljar je, ako ima jedan skladan odnos sa prirodom, gde je onda uzrok tih nesporazuma koji nastaju sa društvom? Gde je taj uzrok konačne tragičnosti i nesporazuma sa jednim drugim delom sveta koji nas okružuje? I zašto je taj deo, koji je vezan za jedan društveni kontekst, zašto je on nosilac gotovo usađenog zla? Zlo koje ne može biti pobeđeno, zlo koje zaslužuje naše pojedinačne odgovore, ali na koje ne možemo uvek imati valjani odgovor. U tome Bogdan Maksimović ima, čini mi se, nešto od onog večnog pitanja Dostojevskog – da li je opravdano uzeti u svoje ruke neku vrstu konačne pravde? Ako znate da je to ustrojstvo društva nepravedno, zlo, da vam nanosi nedaću, da li imate pravo – i to je jedno od ključnih pitanja ovog romana – da li imate pravo da uzmete pravdu u svoje ruke? Da li će osveta biti taj konačni cilj? Ako je suditi po kraju ove knjige, to pitanje ostaje otvoreno.

            Junak kaže: ja sam učinio ono što sam morao. Ali, da li je junak ovog romana u pravu time što je počinio zločin kastrirajući četvoricu ljudi, koji su prethodno izvršili čin neiskazivog nasilja silujući onu koju je on voleo? Maksimovićev junak će često kroz predanje, kroz jednu arhaičnu priču, kroz odgonetanje sudbine svoje kuće i svoje porodice tražiti odgovore na pitanja koja sam sebi postavlja.