Roman „Portret vetra“ Bogdana Maksimovića kao da me je zatekao nepripremljenu. U njegovoj prethodnoj knjizi, zbirci pripovedaka „Senke i smrti“, čitala sam lirsko-refleksivnu prozu, a sada je reč o zgusnutom pripovedanju u prvom licu, gde se u podtekstu nalaze razni običaji, mitovi, legende i predskazanja, i u kome autor-narator, poput svog glavnog junaka rašljara, veruje da u „podzemnim vodama obitavaju duše davno umrlih“.

            Autor se opredelio za zanimljivu strukturu: između prvog i poslednjeg poglavlja nižu se, u mudrom kompozicionom nizu, 47 stranica sećanja, poput nekih stranica života utisnutih u svesti, roman sećanja…

            Osnovno osećanje posle pročitanog romana jeste težak i mučan doživljaj izgnanstva. Glavni junak je jedan obezličen, obespravljen pripadnik ljudskog roda, bačen u matricu sveta, grotlo života. Nema ni imena. Učenici ga zovu vetroglav. Glavni junak je neko ko se razlikuje od svoje okoline, po raznim svojim moćima. On je rašljar, otkriva vodu na dubinama, izvanredno gradi, poznaje tajne biljnog i životinjskog sveta. Izgnanik je u svojoj sredini, prvo u školi, kod vršnjaka, pa i šire. Izgnanstvo je ovde neminovnost ili izbor. Izgnanstvo je bezimeno, a time i univerzalno?

            Portret vetra je naziv romana, ali to je ime slike koja se pojavljuje negde na sredini. Slika porodice: autoportret, majka i otac, sestra. Porodica je nukleus od koga sve potiče. Slika predstavlja naš san, viziju porodice, našu vezanost za postojbinu. I tu sliku su mu otrgnuli, bezdušno oteli, sve ono što je njegova spona sa korenima se surovo kida. Autor, glavni junak ne slika kada dovodi Dragu u kuću. Znači, kada postoji opredmećenje ljubavi, kada postoji konkretan doživljaj, onda nema slikanja, nema surogata stvarnosti.

            Slika je i na kraju romana.

            Kraj romana označava slikarsko platno, majčin lik i suza koja je izbijala sama od sebe. Može li se otići sa ovog sveta neoplakan? Glavnog junaka nema ko da ožali. Oplakuje ga majka, njena suza se pojavljuje uporno na platnu.

            Romanopisac odabire da se kraj dogodi  surovo kidajući veze sa svetom – događa se smrtnom kaznom, ali nije dao sliku egzekucije, već san u kome se glavnom junaku pojavljuju likovi dragih i bliskih bića, odavno onostranih. San je zamenio surovu realnost, konačnost iza koje ne postoji ništa. Možda je to jedna od zamki pripovedača, koji samo veštim pomeranjem kazaljke upućuje na snove. Sve to surovo što se dogodilo može biti samo ružan san, nije ovaj svet do te mere izobličen, nije toliko iskočio iz zgloba, nije do te mere dehumanizovan.