Dragi Male,

          pročitao sam te (krupna sintagma i netačna; tačnije, pročitao sam tvoj roman.) Iskreno, malo sam brinuo kada si mi rekao da ga pišeš, jer posle božanstvenih kratkih priča koje se stvarao godinama, odjednom si odlučio da radiš dugu pripovednu formu. Prelazak u drugi fah nije nimalo jednostavan za stvaraoca. Hvala bogu, to nije predstavljalo problem za tebe (sudeći po rezultatu). Uspeo si da zadržiš sve dobre stane koje si već pokazao u pričama i da ih prilagodiš romanesknoj formi koja ima svoje zahteve; a da pritom ne zapadneš u autobiografsko pripovedanje. Naravno, glavni junak ima nekih tvojih osobina, ali to nije isključivo tvoja priča, već tvog junaka.

          Iznenađen sam dubinom arhetipskih slojeva koje si uložio u gradnju lika/likova, kao i poznavanje prirode (pored svojih znanja o drveću i biljima, mora da si se oslanjao na određenu „narodnu“ literaturu) i života seljaka i radnika. Tvoj rašljar je izuzetno zanimljiv lik od krvi i mesa, koliko i od jedinstvenih tananih osećanja koje mu pokrećeš, zajedno sa njegovim alter-egom, vetrom. I životinje u romanu su pravi literarni likovi. Možda sam najviše oduševljen tvojim umećem da održiš čitalačku pažnju, tako da se (naročito u drugoj polovini „sećanja“) knjiga ne može odložiti do sutra, već se mora pročitati do kraja.

          I zato mi sada izgleda besmisleno pitanje koje si (ranije) sebi postavio: Zašto pisati kad ti nije potrebna slava u ovim godinama?

          – Ako ne zbog sebe, onda zbog onih koji će te čitati, ne očekujući da im se tekstom šalju poruke (političke, idejne), već lepo ispričane velike priče o začudnim ljudima i njihovim sudbinama.