UTISCI ČITALACA
„Portret vetra“ Bogdan Maksimović

Sava Anđelković, profesor univerziteta, Sorbona, Pariz

          Dragi Male,

          pročitao sam te (krupna sintagma i netačna; tačnije, pročitao sam tvoj roman.) Iskreno, malo sam brinuo kada si mi rekao da ga pišeš, jer posle božanstvenih kratkih priča koje se stvarao godinama, odjednom si odlučio da radiš dugu pripovednu formu. Prelazak u drugi fah nije nimalo jednostavan za stvaraoca. Hvala bogu, to nije predstavljalo problem za tebe (sudeći po rezultatu). Uspeo si da zadržiš sve dobre stane koje si već pokazao u pričama i da ih prilagodiš romanesknoj formi koja ima svoje zahteve; a da pritom ne zapadneš u autobiografsko pripovedanje. Naravno, glavni junak ima nekih tvojih osobina, ali to nije isključivo tvoja priča, već tvog junaka.

          Iznenađen sam dubinom arhetipskih slojeva koje si uložio u gradnju lika/likova, kao i poznavanje prirode (pored svojih znanja o drveću i biljima, mora da si se oslanjao na određenu „narodnu“ literaturu) i života seljaka i radnika. Tvoj rašljar je izuzetno zanimljiv lik od krvi i mesa, koliko i od jedinstvenih tananih osećanja koje mu pokrećeš, zajedno sa njegovim alter-egom, vetrom. I životinje u romanu su pravi literarni likovi. Možda sam najviše oduševljen tvojim umećem da održiš čitalačku pažnju, tako da se (naročito u drugoj polovini „sećanja“) knjiga ne može odložiti do sutra, već se mora pročitati do kraja.

          I zato mi sada izgleda besmisleno pitanje koje si (ranije) sebi postavio: Zašto pisati kad ti nije potrebna slava u ovim godinama?

          – Ako ne zbog sebe, onda zbog onih koji će te čitati, ne očekujući da im se tekstom šalju poruke (političke, idejne), već lepo ispričane velike priče o začudnim ljudima i njihovim sudbinama.

Željka Bašić-Savić, dramska umetnica, Keln

          Maks! Maks!!  Upravo čitam roman. Krasan. Ozbiljan. Bajkovit. Maštovit. Mudar. Otkriva toliko toga lepog o tebi. Ne mogu da sačekam da stignem do kraja. Moram da ti kažem. Oduševljena sam što je tako dobro to što si napisao, tako plodno, darovito i razigrano. Mogla bih ja sad do sutra:)))) Ionako ne mogu da se zaustavim, svima pričam o „Maksovoj knjizi“. Pa mi još slađe da kažem knjiga a ne roman, zato što pamtim jednu tvoju rečenicu: „Kad već nisam napisao knjigu“. Vala je napisa! A ja se radujem kao i kad vidim rasnog glumca ili predstavu. Naravno da me obraduje dar!

          A još mi lepše što si ćutao toliko godina i onda jednostavno objavio zrelo i famozno delo:)

Mirjana Vitman, književni prevodilac, Bon

          Dragi Maks,

          sa interesovanjem i napetošću sam pročitala tvoj roman – čestitam! Volela bih da sa tobom prodiskutujem neka mesta, a sve u svemu ti se divim. Mislim da bi tvoj izdavač trebalo da ga prijavi za NIN-ovu nagradu.

Duško Milošević, arhitekta, slikar i pisac, Beograd

          Jesam sklon preterivanju, ponekad i euforiji, sad ne preterujem, ali jesam u euforiji. Završio sam čitanje te knjige, ali kao da sam čitao život sam. Ili čak, kao da sam ga gledao. Ne mogu da se setim nečeg napisanog da me je tako gađalo iz svih oružja, po svim mojim nervnim završecima. Pritom koristeći najjednostavnije reči, uobičajenu rečečeničnu konstrukciju, običan govor.

          Svako od nas, ili bar svako od nas osetljivijih, osetio je nekad, pored onih divnih životnih radosti i bič nepravde i to onaj najteži, „na pravdi Boga“. Osetio nepripadanje i nerazumevanje sredine u kojoj živi, manju ili veću zlobu i pakost ljudi oko sebe, nemoć i bes da na sve to odgovori na isti način, kao što je, kroz celu knjigu trpeo glavni junak ove knjige. On nam se ispoveda kroz sekvence sećanja i to je, naravno, njegov lični, samim tim i subjektivni ugao gledanja, ali tako ubedljiv kao da sve to pripada našem ličnom iskustvu. Kao da smo i sami napustili školovanje posle trećeg osnovne, uvek se bolje razumeli sa prirodom nego sa ljudima, bolje razumeli vetrove i podzemne vode nego neki put i rođenog oca. Ili ga konačno razumeli tek kad otac ode iz našeg života.

          Sve je u ovoj čarobnoj knjizi dozirano prožeto i srpskim mitološkim pričama, legendama, posoljeno mistikom, zabibereno i paganskim verovanjima i na taj način snažno vezano za naše koordinate na ovim prostorima.

          Spremam se za spavanje polako, pitam se ipak, da li da vam jednostavno samo preporučim ovu izuzetnu knjigu, ili da se ipak malo smirim, makar sa pola „Bensedina“.

Mila Vidojević, Beograd

          Roman „Portret vetra“ Bogdana Maksimovića je sa lakoćom veoma lepo i slikovito napisan, Kao da sam jedan film odgledala. Toliko je tuge ,bola,,ljubavi,,mržnje, radosti, sreće, patnje…

          Čitajući morala sam da zastanem nekoliko puta, suze su navirale…

Bogdan Maksimović, 2020.  |  Sva prava zadržana.