Menu
U međuvremenu u Rusiji je, usred Velikog rata,
izbila revolucija. Počele su teške borbe crvenih boljševika sa carskom belom armijom i nije bilo milosti ni prema civilima. Milioni Rusa su se pokrenuli u
izbeglištvo. Sa njima i mlada Evgenija Krestić, rođena Rombonaki. Njen otac Vasilis je u međuvremenu umro. U Rusiji je vladao opšti ratni haos. Izbeglice
su uspaničeno putovale u svim pravcima najčešće ni sami ne znajući kuda. Vozovi više nisu imali vozni red. Tako se Evgenija, noseći već mog oca u stomaku, iz
Odese, na samom jugu Rusije, obrela u Murmansku na krajnjem severu u blizini finske granice. Odatle je nekim brodom, sa stotinama drugih izbeglica preko Berencovog i Severnog mora stigla u Englesku. Ali ni tu se nije dugo zadržala, već je preko Lamanša produžila u Francusku i prešavši je skroz uzduž , sa stomakom
do zuba, završila na jugu, u Avinjonu. Mogu samo da se zamisle muke mlade trudne žene, koja nije imala ni osamnaest godina, u uslovima rata, bede i siromaštva, u stranoj zemlji čiji jezik ne zna. Kako i zašto je stigla baš u Avinjon nije mi poznato, ali neposredno po prispeću u taj grad, moj otac je dao znak od sebe da želi da izađe u beli svet. Kako i gde se Evgenija porodila, da li je to bilo na ulici, u nekom izbegličkom stanu, štali ili bolnici isto ne znam, ali znam da je ubrzo posle porođaja morala da potraži bilo kakav posao kako bi prehranila sebe i odojče. Radila je po kućama, prala stepeništa po zgradama, verovatno čistila i ulice i izgubila nadu da će ikad više videti svoga muža, za koga nije znala da li je uopšte još živ. I tako je živela gotovo dve godine.
Za to vreme deda Dušan je na sve moguće načine pokušavao da dođe do bilo kakve informacije koja bi ga navela na trag njegove žene, ali rat je iza sebe ostavio veliki haos, pa su i komunikacije bile potpuno prepuštene slučajnosti. U međuvremenu je završio ratom prekinute studije ekonomije i zaposlio se u nekoj banci u Beogradu.
Najzad, posle dve godine, kada se već mislilo da je rat definitivno razorio mladu porodicu, stigla je vest od Međunarodnog crvenog krsta, da se žena pod imenom Evgenija Krestić, sa odavno nevažećim dokumentima carske Rusije, nalazi sa svojim detetom u izbegličkom prihvatilištu u Avinjonu. Daljim postupkom Crveni krst je organizovao njen dolazak u Beograd. Da li se mogu zamisliti suze radosti i bola prilikom njihovog susreta? Ali najvažnije je da je porodica najzad bila na okupu, a ubrzo je i uvećana. Već naredne godine rodio se moj stric Vladimir, a nešto kasnije i tetka Ljudmila.
Dušan Krestić je očigledno bio vrlo sposoban i brzo je napredovao u službi. Njegova supruga je ostajala u kući i brinula se o deci. Na kraju je dogurao i do položaja direktora banke.
Ali velikoj ljubavi između Dušana i Evgenije je, posle nešto više od decenije zajedničkog života, istekao rok trajanja. Deda Dušan je sve češće odsustvovao od kuće, vraćao se kasno i sa sobom donosio mirise drugih žena. Beograd je bio mali u to vreme, tajne nisu mogle dugo da se kriju i po čaršiji se pričalo o njegovim aferama sa izvesnim operskim divama. Na kraju je Evgeniji prekipelo. Negde početkom tridesetih godina brak je pukao. Deda Dušan se kasnije oženio sa jednom ruskom groficom nemačkog porekla, a preudala se i Evgenija.
Pošto su deca, o kojima se moja baba brinula sama posle razvoda, bila bolešljiva, u kuću je često dolazio naočiti, šarmantni, izuzetno obrazovani i duhoviti doktor Đorđe Borisavljević. On je studirao i doktorirao u Bernu i u Gracu, bio je specijalista otorinolaringologije, profesor na Medicinskom fakultetu, imao je i visok čin u vojsci kraljevine Jugoslavije, a po potrebi je bio i lekar na dvoru Karađorđevića. Doktor Đorđe je, očigledno, stalno tražio i nalazio razloge za posete mladoj lepoj raspuštenici i kad deca nisu bila bolesna. Ali Evgenija je bila tvrd orah. Deca su joj bila prva briga. Na novu udaju nije ni pomišljala. Ljubazno kurtoazno je primala doktora u kuću, ali nikakav bliži kontakt nije dopuštala. Uostalom i troje dece, koja više nisu bila ni tako mala, su se stalno motala po kući. Doktor Đorđe je umeo i sa njima. Kažu da je njegovo udvaranje mojoj babi trajalo pune dve godine, dok ona najzad nije prelomila i rešila da se ipak za njega uda. Taj brak se pokazao kao zaista uzoran, a doktor Đorđe kao veliki čovek. Prihvatio je decu svoje žene kao svoju rođenu, a kasnije i njihovu decu koju je smatrao svojim unucima.
Prethodno: Rodoslov
Bogdan Maksimović, 2020. | Sva prava zadržana.
