I opet se vraćam Revoluciji u Rusiji. Moj deda po majci bio je general ruske carske armije Pavel Nikolajevič Šatilov i komandovao je čuvenom, ali i surovom kozačkom konjicom. Za junaštvo u Prvom svetskom ratu, kao i u prethodnim ratovima koje je vodila Rusija, bio je višestruko odlikovan. Isto tako bio je beskompromisan i u borbama sa boljševicima. Međutim, kad je postalo izvesno da su crveni u tom ratu nadjačali bele, jedan od glavnih vođa Bele armije, baron Petar Nikolajevič Vrangel, je doneo odluku da svoju vojsku, sa sve porodicama, povede u egzil. Jugoslovenski kralj Aleksandar Karađorđević je pristao da ih primi, ali je njihov broj ograničio na dve hiljade vojnika sa porodicama. Tako je 1922. godine italijanski brod Adria prevezao iz Istanbula Vrangelov štab, u kome se nalazio i moj deda, u Crnu Goru. Odatle je poražena carska ruska vojska stigla u Sremske Karlovce, gde su se najvećim delom vojnici sa svojim porodicama privremeno naselili. 

          Nepune dve godine kasnije u obližnjim Čortanovcima rođena je moja majka Irina. Međutim, moj deda Pavel Nikolajevič Šatilov još pre njenog rođenja odlazi u Pariz, da se više nikad ne vrati u Srbiju. Iz interneta saznajem da je postao ministar u ruskoj vladi u izbeglištvu i da je umro 1962. godine. Bio sam dete kad je umrla moja babuška Ljubov Petrovna, tako da se samo kroz maglu sećam da je povremeno pominjala djedušku Pavlušu.