Menu
Rodio sam se u Beogradu 10. oktobra 1946. godine kao drugo dete u braku Đorđa Krestića, tadašnjeg oficira Ozne i Irine Krestić, rođene Šatilov, ćerke belogardijskog generala, kozaka Pavela Nikolajeviča Šatilova.
Sticajem ratnih neprilika, moj otac se rodio 1918. godine u Avinjonu, iako mu je u krštenici pisalo da je rođen u avionu. Naime, moj deda Dušan Krestić, rodom iz Sremske Mitrovice, kada je počeo Prvi svetski rat, bio je mobilisan u austrougarsku vojsku i poslat na Istočni front. Kao i velika većina mobilisanih Srba, nije želeo da se bori protiv Rusa, već im se predao. Carska Rusija te Srbe nije tretirala kao ratne zarobljenike, već kao saveznike u borbi protiv zajedničkog neprijatelja. U više mesta za njih su podignuti posebni logori, gde su se formirale jedinice i vojska dodatno obučavana da bi se vratila na front, ali sada na strani saveznika, a protiv Austrougarske. Tako je moj deda Dušan nekoliko meseci proveo u Odesi na Crnom moru, a Odesa je bio grad, gde su, uz većinsko rusko, odnosno, ukrajinsko stanovništvo, živele kolonije Grka i Jevreja. I moj deda se, šetajući čuvenom Deribasovskom ulicom, koja je bila neka vrsta korzoa, zagledao u lepu Grkinjicu, tada još gimnazijalku, Evgeniju Rombonaki. Ona je srela pogled visokog, vitkog srpskog oficira i sevnule su prve iskrice ljubavi. Moj deda Dušan je, kažu, lepo pevao i svirao gitaru. Saznavši gde Evgenija stanuje, išao je sa svojim drugarima u večernje sate pod njen prozor i pevao joj pesmu „Tiho noći, moje zlato spava…“ I srce tada šesnaestogodišnje devojke bilo je osvojeno. Ali nije sve moglo da prođe tek tako. Moj pradeda Vasilis, strogi, patrijarhalni Grk, je u čitavoj toj mladalačkoj zabavi video samo bruku za svoju porodicu. Evgenija je prolila mnogo suza, a po svemu sudeći, bila je i koja ćuška i zabrana izlazaka, osim do škole. Ali deda Dušan nije odustajao. Ohrabrio se i otišao u kuću Vasilisa Rombonakisa i zatražio ruku njegove lepe kćeri. Tu, kažu, pradeda Vasa nije mnogo oklevao. Brak je za njega bio najbolji način da se opere bruka njegove familije i ćerke zagledane u oficira, pa još stranca, koji joj, uz to, peva serenade pod prozorom. I tako se moj deda Dušan oženio.
Njihov medeni mesec je, međutim, bio surovo prekinut. Bila je to jesen 1916. Prva srpska dobrovoljačka divizija sa oko 15.000 vojnika, potpomognuta ruskim i rumunskim trupama, upućena je na dobrudžanski front u Rumuniji, gde se sukobila sa znatno nadmoćnijim neprijateljem. Istorijski podaci govore da su se Srbi hrabro borili jurišajući i na bajonete. U borbi prsa u prsa teško je ranjen moj deda Dušan, a preko 8.000 srpskih junaka ostavilo je svoje živote na tom frontu. Bitka je bila izgubljena. Preživeli srpski vojnici, noseći svoje ranjenike, vratili su se u Odesu. Tu je brigu o deda Dušanu preuzela njegova mlada nevesta Evgenija, naravno uz odgovarajuću lekarsku negu. Zamišljam njih dvoje kao Andreja Bolkonskog i Natašu Rostovu u besanim noćima kada se ranjeni, tada mlađani, deda Dušan, koji gori od temperature, bori za život, a izabranica njegovog srca ga leči suzama i ljubavlju. Nije čestito ni prezdravio deda Dušan, a već se spremao novi pokret – Prva srpska dobrovoljačka divizija nameravala je da se pridruži oporavljenoj srpskoj vojsci koja je prešla Albaniju i na Krfu čekala novi ratni raspored, a to je bio Solun. Kao ranjenik deda Dušan je mogao da ostane u Odesi sa svojom mladom ženicom i u kući tasta Vasilisa. Ali ljuti Sremac i ponosni Srbin to sebi nije mogao da dopusti – krenuo je sa svojim drugovima skoro na put oko sveta – preko Vladivostoka, Japana, Tihog i Indijskog okeana, najzad preko Egipta do Sredozemnog mora, pridružio se srpskoj vojsci u Solunu i učestvovao u bici na Kajmakčalanu i proboju Solunskog fronta. Kada se vratio u Sremsku Mitrovicu sa brojnim srpskim i ruskim ordenjem na grudima, njegova kuća više nije bila u Austrougarskoj, već u Srbiji. Ali u njoj nije bilo njegove divne ženice, koju je trudnu ostavio u Odesi, i nije znao šta se sa njom u ratnom vihoru dogodilo.
Prethodno: Autobiografija
Bogdan Maksimović, 2020. | Sva prava zadržana.
