Završetkom četvrtog osnovne moj život se iz korena promenio. Teta Nina, koja se, pošto su joj oduzeli mlin i time izvor sredstava za život, svih tih godina mog odrastanja borila se kako je znala i umela. Trošila je stari stečeni kapital, pokušavala da radi nešto privatno, zaduživala se i nije dozvoljavala da se primeti da u stvari sve više siromašimo. Na kraju je, za smešne pare, morala da proda svoju vilu da bi vratila dugove, a mene je, zajedno sa njom i prababom Buvom u svoju kuću primio moj deda, doktor Đorđe Borisavljević. Moj brat Andrej je tamo već živeo i išao u školu. Beskrajnu širinu mirišljavih polja u okolini kuće u kojoj sam dotad živeo, zamenio je beton i beogradski asfalt.
Ja sam došao u Beograd kao jedno, hajde da ne kažem raspušteno, ali dete vrlo otvoreno, slobodnog ponašanja i govora, spreman da uđem i u razgovore sa odraslima. Tako me je u Aranđelovcu vaspitavala moja teta Nina ne sputavajući na taj način moju, kako je govorila, bistrinu i oštroumnost. Kada sam došao u kuću Borisavljevića, prvo mi je bila uskraćena ta sloboda govora. Teza je bila da deca moraju da znaju svoje mesto, moraju da slušaju i nemaju šta sa starijima da diskutuju, a ne daj Bože da im protivreče. Moja baba Evgenija bila je još mnogo stroža od dede, a ja sam joj stalno nešto bio na smetnji. Tako sam te prve godine, dok me nisu slomili, prolio mnogo suza zbog mog, za novu sredinu, neprihvatljivog ponašanja. Onda sam i sam primetio koliko sam se izmenio. Od jednog radoznalog, otvorenog i komunikativnog dečaka, postao sam potpuno introvertan, povukao sam se u sebe i u svoje ćutanje. Skoro da sam počeo i da mucam kad govorim. Teta Nina koja isto bila tu u kući kao neka vrsta izbeglice, više nije mogla da me štiti, a znam koliko su i nju moje detinje suze pekle.