Nešto kao autobiografija memoarskog tipa​
Beograd

         Završetkom četvrtog osnovne moj život se iz korena promenio. Teta Nina, koja se, pošto su joj oduzeli mlin i time izvor sredstava za život, svih tih godina mog odrastanja borila se kako je znala i umela. Trošila je stari stečeni kapital, pokušavala da radi nešto privatno, zaduživala se i nije dozvoljavala da se primeti da u stvari sve više siromašimo. Na kraju je, za smešne pare, morala da proda svoju vilu da bi vratila dugove, a mene je, zajedno sa njom i prababom Buvom u svoju kuću primio moj deda, doktor Đorđe Borisavljević. Moj brat Andrej je tamo već živeo i išao u školu. Beskrajnu širinu mirišljavih polja u okolini kuće u kojoj sam dotad živeo, zamenio je beton i beogradski asfalt. 

          Ja sam došao u Beograd kao jedno, hajde da ne kažem raspušteno, ali dete vrlo otvoreno, slobodnog ponašanja i govora, spreman da uđem i u razgovore sa odraslima. Tako me je u Aranđelovcu vaspitavala moja teta Nina ne sputavajući na taj način moju, kako je govorila, bistrinu i oštroumnost. Kada sam došao u kuću Borisavljevića, prvo mi je bila uskraćena ta sloboda govora. Teza je bila da deca moraju da znaju svoje mesto, moraju da slušaju i nemaju šta sa starijima da diskutuju, a ne daj Bože da im protivreče. Moja baba Evgenija bila je još mnogo stroža od dede, a ja sam joj stalno nešto bio na smetnji. Tako sam te prve godine, dok me nisu slomili, prolio mnogo suza zbog mog, za novu sredinu, neprihvatljivog ponašanja. Onda sam i sam primetio koliko sam se izmenio. Od jednog radoznalog, otvorenog i komunikativnog dečaka, postao sam potpuno introvertan, povukao sam se u sebe i u svoje ćutanje. Skoro da sam počeo i da mucam kad govorim. Teta Nina koja isto bila tu u kući kao neka vrsta izbeglice, više nije mogla da me štiti, a znam koliko su i nju moje detinje suze pekle.


        Kada sam se preselio u Beograd, upisali su me u peti razred osnovne škole „Sveti Sava“. Bio sam dete koje je došlo iz provincije sa izraženim šumadijskim akcentom, što je bilo za podsmeh, i naravno nisam odmah bio prihvaćen od novih drugova. Vremenom su se tu stvari izmenile. Ja sam bio među najmanjima u razredu i smatralo se među fizički najslabijima. Međutim, moj rejting je naglo skočio kada sam za vreme odmora prebio jednog dečaka iz susednog odeljenja, koji je važio za jednog od najjačih u tom razredu. A posebno ga dečaci iz mog razreda nisu voleli jer su mislili da najlepša devojčica iz našeg razreda, Jasna, „trza“ na njega. Tako sam od nekog ko je bio gotovo izopšten iz društva, prerastao u heroja u odeljenju. A time sam ujedno stavio i drugima do znanja da sa mnom baš nema zezanja.

          Inače, prema školi od prvog dana imao sam ambivalentan odnos. Nisam voleo da učim, što bih zapamtio na času, to je bilo to što sam znao. A na časovima nisam baš nešto mnogo ni pazio, više sam se ludirao, isticao se glupostima, zasmejavao drugove i drugarice u razredu i nervirao nastavnike. U kući bio sam neprekidno grđen zbog mog odnosa prema školi. Ja sam imao petice iz predmeta koji su me interesovali, a to su bili srpski, engleski, geografija i biologija. Voleo sam da čitam knjige, ne samo one koje su bile propisane kao obavezna lektira, već i neke po svom izboru, koje sam kupovao od svog džeparca. S druge strane, nisam voleo predmete kao što su matematika, fizika i hemija. Nisam voleo ni pojedine nastavnike, a nisu ni oni mene. Zato sam od petog do osmog razreda osnovne na kraju godine bio vrlo dobar, a nikad odličan. Stalno su mi kao primer ukazivali na mog brata Andreja, koji uvek bio skroz odličan.

Prethodno: Škola

Bogdan Maksimović, 2020.  |  Sva prava zadržana.