Došlo je vreme da se pođe u školu. U kući u kojoj su živele tri žene emigrantkinje iz Rusije normalno je da se pričalo isključivo na ruskom jeziku. Tako isto je normalno bilo i da sam ja prvo progovorio ruski. Međutim, teta Nina je, naravno, znajući da mi predstoji i polazak u školu, sa mnom razgovarala samo na srpskom. Stalno mi je kupovala knjige i učila me da čitam. Uz to, teta Nina je bila društvena žena, u kući je vazda bilo gostiju, rođaka, prijatelja i naravno govorio se srpski jezik koji mi je prosto ušao i u uši i u svest. Tako sam odrastao kao bilingvalno dete. Moja prababa Aleksandra, koja je jedina u familiji držala do svog helenizma, učila me je i grčkom. Zna se da deca u tom uzrastu brzo i lako uče jezike.

          Uglavnom, kada sam pošao u školu ja sam već mogao sasvim tečno da čitam i ćirilicu i latinicu i umeo sam da pišem štampanim slovima. Tako da mi je učenje slova u školi i sricanje mojih drugova prilikom čitanja izazivalo i dosadu , ali i smeh, što je naravno nerviralo moju učiteljicu Radmilu Nešković. Učiteljica je bila stroga žena, a bogami, znala je i da ošamari za neko nevaljalstvo, pa sam i ja, tokom svog četvorogodišnjeg školovanja u Aranđelovcu, od nje dobio par dobrih šamara. Te šamare sam stoički podnosio i, za razliku od neke druge dece, nikad nisam zaplakao. I kad sam se tukao i kad bih dobio batine od jačih dečaka isto nisam plakao. Ali bih zaplakao, i to gorko, na nepravdu ili na lažne optužbe od kojih nisam umeo da se branim.

          Prva četiri razreda osnovne, koja sam završio u Aranđelovcu za mene su bili pesma, jer pre svega zahvaljujući svojim interesovanjima, i onome što sam dobio u kući, znao sam mnogo više od onoga što je u školi traženo. A u školu skoro da više nisam išao nego što sam išao. Stanovao sam dosta daleko od škole, u naselju koje su činile svega tri vile i gde nije bilo pravog puta. Kad zaveju snegovi ili udari neki kijamet, do škole sam teško mogao i da stignem, pa me nisu ni puštali da izlazim iz kuće.