Ja, dakle, nikad nisam video nijednog mog biološkog dedu, ali sam imao veliku sreću da imam mog jedinog dedu kojeg sam poznavao, doktora Đorđa Borisavljevića, koga sam mnogo voleo i koji je mene voleo kao svog najrođenijeg unuka. Do kraja svog života on je u novčaniku nosio moju sliku. A ja njegovu nosim u svom srcu dok me ima.

          Doktor Đorđe Borisavljević odigrao je presudnu ulogu u mom vaspitanju, obrazovanju i najzad, izgrađivanju stava o mnogim pitanjima. On je bio čovek velikog autoriteta. Njegova reč u kući bila je zakon. Naravno, ja sam tada bio premlad da shvatim i prihvatim sve njegove poduke, ali sam pamtio mnoge njegove reči, koje su mi kasnije, prilikom mog odrastanja i sazrevanja, kada njega više nije bilo, dolazile iz sećanja. Moj dobri deda, koji je studirao medicinu u Bernu, a doktorirao u Gracu, koji je prošao dva Balkanska rata, u Prvom svetskom ratu bio je učesnik bitaka na Ceru i Kolubari, sa srpskom vojskom se povlačio preko Albanije i najzad učestvovao u proboju Solunskog fronta, bio mi je i ostao veliki i nedostižni uzor. On me je podučavao svemu onome što bi trebalo da radi otac da sam ga u pravom smislu imao. On mi je usadio nacionalni duh i ponos što pripadam srpskom narodu, ne štedeći pri tom taj narod od kritika zbog raznih ozbiljnih mana koje ima. On mi je zapravo držao časove istorije i sve mi je lepo objasnio i u vezi sa komunistima, koji su za njega, uz fašiste, bili najveće zlo, i u vezi sa narodima koji su živeli na tlu tadašnje Jugoslavije. Bio sam tada još, kao što rekoh premlad i nisam verovao u dedine priče. U školi su nas učili drukčije. Ja sam u to vreme bio veliki Jugosloven. Kasnije, vremenom, dedine reči, koje sam dobro zapamtio, su mi se javljale kao potvrda da sve što je rekao, bio je u pravu i da ja, zahvaljujući njemu, danas o svemu tome mislim gotovo isto kao i on. Što se škole tiče, njega je zanimao samo udžbenik iz istorije, posebno Drugi svetski rat. On bi mi rekao: „Ti nauči ovo ovako kako tu piše, to ti je za ocenu, ali za tebe da znaš, nije bilo tako nego ovako.“ I onda bi počeo svoju priču. I te njegove priče, u koje ja tada nisam verovao, danas kroz novu istoriografiju, oslobođenu komunističke ideologije, dobijaju svoju potvrdu.