iz jedne lepe epizode u kojoj vidimo sliku Doma garde u Topčideru i oficirski bal gde se igra Kraljevo kolo.

         Junake pogađa zalutali metak; umiru na Golom otoku od batina ili od infarkta u svojoj kući, ginu u bombardovanju Beograda, u zatvoru, u logoru… Rat u ljudima probudi ono zversko, isplivaju tada najniži porivi. I to je Bogdan Maksimović uspeo da dočara. Posebno je upečatljiva priča o Borku koji je u Srbiji ostavio trudnu suprugu, ali je dopao logora i Nemici sa kojom je bio u intimnoj vezi. Likovi nisu samo crni, niti samo beli. Miroslav je ženskaroš, moralno upitna ličnost, ali u ratu pokazuje hrabrost.

         Tema romana jeste i lekarska etika, doktor operiše i četnika i partizana, ali će sin partizan, recimo, ubiti toga četnika. Pisac pokazuje kako su ljudi različiti, svi mi imamo određenu dozu tolerancije, empatije i čovekoljublja.

         „Oprosti mi što si me mrzeo“, izgovoriće Borko ovu neobičnu rečenicu upućenu saborcu koji je poginuo.

         Scena kad ljudi igraju fudbal usred okupiranog i izbombardovanog Beograda podseća neodoljivo na Mopasanovu pripovetku „Dva prijatelja“ u kojoj Moriso i Sovaž pecaju na Seni usred francusko-pruskog rata dok bombe padaju po Parizu.

         Doktor Miloš Đorđević svetli je lik romana. On je otac porodice, pravi lekar sa svim etičkim osobenostima koje ovaj poziv nosi. Jedino upitan je njegov odnos prema starijem sinu. Doktor Miloš će, poput većine junaka, dati sopstveni danak istorijskim vetrovima. Lepa je retrospekcija i reminiscencija kada se priseća upoznavanja sa suprugom.

         Kad je reč o muzici posebno mesto ima „Mesečeva sonata“ Glena Milera. Pustila sam tu numeru dok sam čitala knjigu, a onda, usput, pročitala i sledeći komentar sa drugog kraja planete: „Moja mama je umrla noćas. Imala je 98 godina. Ovo je bila njena omiljena pesma. Pustili smo joj na telefon i stavili na uvo. Ona je duboko uzdahnula i otišla. Znam da je osetila sigurnost i mir.“

         Upravo to je potrebno junacima romana „Rat i san“, sigurnost i mir. A oni baš to nemaju. Jer, ratno je doba, a u ratu ljudi gube sve to. I ljudskost, usput. O ratu smo dovoljno rekli. Sada o drugom delu sintagme, o snu.

         Pojam za koji psihologija kaže da je naše nesvesno, dubina ledenog brega na koju se ne može uticati. Drevni narodi ulazak u san smatraju putovanjem ka smrti. Jer, mnogi se iz sna nisu probudili, ostali su na drugoj strani. U drevnom sumersko-vavilonskom „Epu o Gilgamešu“ snove tumači Rišat, Gilgamešova majka. Vladar Uruka sanja da ga je poneo orao i najednom ispustio i taj san ima lošu konotaciju. Enkidu njegov prijatelj će umreti.

         U romanu Bogdana Maksimovića junaci mahom sanjaju teške, mračne snove i u njima maglu, čudovišta, krv i smrt.

         Snovi se u nekom mračnom obliku i ostvaruju: junaci završavaju živote na mestima nedostojnim čoveka. Jedno od takvih mesta je i logor. Logori smrti zaista su, kako se na jednom mestu kaže, „poraz čovečanstva“. Sajmište, Banjica, logor u Austriji, Goli otok… sva ta mesta na kojima se ljudskost gubi, a čovek postaje izmučeno telo, koje priželjkuje smrt kao izbavljenje, opisani su kroz naturalističke scene koje ostaju dugo u umu i pitamo se, kao i junaci romana: zašto je Bog dopustio tolika stradanja? Devojčica Sara u logoru sanja da je mere na nekakvoj vagi i da na tom merenju ima 21 gram. Prema nekim teorijama, to je težina naše duše. Čovek se, dakle, sveo na ono što je njegova suština, a to je duša, i mada na tim strašnim mestima pokušavaju da mu ubiju telo, duša je neuništiva. Život ipak trjumfuje. Ima smrti u romanu, ali ima i rađanja, ima borbe. „Rat i san“ je priča o nepristajanju, o nepredavanju, o prkosu. Nežna žena pljunuće u lice opasnom isledniku. Junaci se konstantno preispituju, grize ih savest, pokušavaju da budu bolji. Život je zapravo jedna velika borba. Boli nepravda i gubitak, ali napred se mora.

         Pa ipak, oni izlaze iz rata, te velike klanice, ne bez ožiljaka. Rat ih je promenio, osakatio, uzeo im nežnost. Ogrubeli su, kako je napisao pesnik Dušan Vasiljev, „Ja sam gazio u krvi do kolena i nemam više snova, ja sam željan samo bele jutarnje rose…“ Povratak u nevinost nije moguć. Miroslav se vraća u roditeljsku kuću, ali ona je razvaljena, prljava, prazna… kao on sam. Ta kuća je simbol onoga što je on imao, pa izgubio, a to je jedan život, normalan, koji je mogao živeti da rat nije sve pokvario i odneo mu najdraže. Postavlja se pitanje zašto su svi koji su bili dobri i pravedni umrli ili ubijeni, a neki, diskutabilnih moralnih vrednosti, ih nadživeli. Da li im je to data mogućnost pokajanja? Kako bi to tačno nazvao Milovan Danojlić, neki će biti oslobodioci, neki izdajnici. Zavisi da li su bili na pravoj strani.

         Ima trenutaka koji su vanvremenski, kao što je vaskršnja liturgija u logoru smrti. „Prosto se osetilo“, kaže pisac, „život je pobedio“.

         Kada krenete na uzbudljivo putovanje koje se zove „Rat i san“, znajte da ono neće biti ni lako ni brzo. Ali, vredi. „Rat i san“ kao „Rat i mir“, ima svoje meandre, snažne scene, svoje bujice i mirne tokove.

         Kad završimo čitanje, u nama se neminovno budi jedna misao: dobar je ovaj život, ako umemo da ga živimo. Ako se okružimo dobrim ljudima, ako ne dozvolimo da život bude jedan košmarni san. I ako imamo sreće.