NEŠTO KAO AUTOBIOGRAFIJA MEMOARSKOG TIPA​

Roditelji, još jednom

           Da se razumemo, ne prebacujem ja ama baš ništa svojim biološkim roditeljima. Svako od njih je imao svoj životni put koji nije bio lak i nisam ja taj koji je pozvan da im sudim. Već taj ozloglašeni Goli otok je na oboma ostavio užasne posledice o kojima ne želim da pišem. Zapravo sa tog mučilišta su izašli, iako još mladi, kao potpuno ruinirani ljudi. Ni otac, sa kojim sam kasnije provodio više vremena, ni majka, nisu mi nikad o svojim golootočkim patnjama ni jednu reč rekli. Majka Irina se više nije udavala. Zaposlila kao računovođa u Bigzu i tu dočekala penziju. Otac Đorđe se nikako više nije snašao u životu. Povremeno bi se negde zaposlio, ali nigde se dugo ne bi zadržao. Najčešće je bio bez posla. Jedino što mu je išlo od ruke bile su žene. Zvanično se po izlasku sa Golog otoka ženio još dva puta, dakle, ukupno pet puta, uz naravno, brojne veze i afere u međuvremenu.

Majka Irina

          Sećam se jednom kad sam ga posetio u Čačku, gde je živeo poslednjih nekoliko godina svog života, pošto mu je žena bila Čačanka, spavao sam sa njim u istoj sobi. Zapravo nisam spavao jer nisam mogao da zaspim. Moj otac se u snu čitavu noć tresao, plakao, urlao, puštao neartikulisane zvuke, molio nekog nešto, vikao: neeee. I to je bilo sve što mi je „ispričao“ o svojim godinama na Golom otoku.

          Dakle, uprkos tome što sam otkad znam za sebe živeo bez svojih roditelja, oboje sam ih voleo i sa njima sam do njihovih poslednjih dana bio u odličnim odnosima. Kako god, oni su mi podarili ovaj život. Uostalom ni ja kao roditelj nisam uvek bio savršen. Znam da sam i sam, kad su u pitanju moja deca, što rođena, što nerođena, pravio veće ili manje greške.

Bogdan Maksimović, 2020.  |  Sva prava zadržana.