Moj omiljeni rođak u to vreme bio je brat od tetke moga dede Mavid Popović, tada još glumac, a kasnije profesor dikcije na Pozorišnoj akademiji. Kada bi nam dolazio u goste upijao sam svaku njegovu rečenicu, a priče su bile naravno o njegovim slavnijim kolegama i koleginicama.

            I tako sa pozorištem kasnije kroz srednju školu u dramskoj sekciji, pa posle u amaterskom pozorištu, pa onaj nesuđeni prijemni ispit na Akademiji, pa na fakultetu čitanje i analiza drama od antičkih, preko Šekspira, Gogolja, Čehova, do savremenih dramskih pisaca.

            Prve oglede o predstavama koje sam gledao pisao sam za sebe, istovremeno prateći napise o njima u novinama. A pozorišne kritike su tada pisali Eli Finci, Vava Hristić, Vlada Stamenković, Muharem Pervić…, dakle, imao sam od koga da učim. U Radio Beogradu sam išao stepenik po stepenik. Prvo sam izveštavao o zbivanjima u pozorištu, najavljivao nove predstave, razgovarao sa glumcima, rediteljima. A onda sam se izborio za to da prilog o predstavi bude više od izveštaja, dao bih mu određeni autorski pečat, pa je kao logična sledeća faza bila pozorišna kritika. Pratio sam kompletan pozorišni život kod nas, dakle, i amatersku i profesionalnu scenu. Kao neko ko je istinski zaljubljenik u pozorište, pišući kritike pre svega sam, za razliku od nekih mojih kolega,  hteo da budem dobronameran. Znam dobro kako se pravi pozorišna predstava i poštujem uložen veliki trud svih aktera. Zato bih akcenat uvek stavljao na ono što je u predstavi vredno, a ako bih i dao o nečem ili o nekome negativan sud, trudio sam se da bude odmeren i argumentovan.

            E sad, ja sam bio kritičar Radio Beograda. Dakle moje kritike, za razliku od kolega iz štampanih medija, bi otišle u etar ili kako ja kažem, u vetar; jednom bi se čule, pa ko je čuo čuo, ko nije, žao mi je. Kada se kritika pojavi u novinama, onda ona može da se iščitava više puta, analizira, ide od ruke do ruke, iseca, slaže u privatne arhive, a radio kritika se čuje jednom i nikad više. Drugi moj, uslovno rečeno, hendikep u odnosu prema kolegama kritičarima iz štampanih medija je bio taj što mi je tekst zbog dinamike i propusne moći emisija u kojima je emitovan bio ograničen na tri minuta, da bih se kasnije,  izborio za koji minut više. Najzad, uvek sam morao da reagujem brže od drugih, da ne čekam da se utisci o predstavi slegnu, već svoj sud da dam najkasnije sutradan, a ponekad i uživo u program još iste večeri posle premijere. Neki moji prijatelji bliski pozorištu su me nagovarali da svoje kritike složim u knjigu i objavim, ali nekako nikad nisam imao vremena za to. Napisao sam više stotina kritika pozorišnih predstava i zato mi nije lako bilo načinim izbor od desetak koje ću predstaviti na ovom sajtu.