Pozorište kao fascinacija

          Čini mi se, otkad sam postao svestan sebe, počeo istovremeno da „glumim“ da sam neko drugi. Sve je počelo imitiranjem onih koje sam poznavao ili koje sam viđao. Skidao sam njihov način govora, mimiku, gestove. I to je nekom bilo zabavno, a neko se ljutio.

          Onda sam kao đak, mislim drugog osnovne u Aranđelovcu, prvi put video jednu pozorišnu predstavu. Neko amatersko pozorište je na sceni aranđelovačkog Doma kulture izvelo predstavu „Laža i paralaža“. Bio sam potpuno oduševljen. Lako sam pamtio ono što bih čuo i čitavu predstavu sam kasnije sam izvodio kod kuće.

            Dolaskom u Beograd, pravo pozorište mi je bilo na dohvat. A kult pozorišta se negovao i u kući doktora Borisavljevića u kojoj sam rastao. Prva predstava na koju me odvela moja baba Evgenija bila je „Gospođa ministarka“ u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Sećam se, naslovnu ulogu tumačila je Mira Stupica, a prvi put sam na sceni video mog već tada ljubimca Miju Aleksića, koga sam znao samo iz emisije „Veselo veče“ Radio Beograda. Bio sam, naravno, potpuno ushićen. Baba Evgenija, koja je retko kad bila nečim zadovoljna, je posle predstave rekla: „Kakva Mira Stupica, ne može ni da se poredi sa Žankom Stokić! To je bila Gospođa ministarka!“ Ipak, ona nije uspela da mi pokvari ugođaj jer sam bio oduševljen onim što sam video. Jedino sam mislio da bih ja bolje odigrao Raku od neke devojčice koja je tu ulogu u predstavi tumačila.

              Moj omiljeni rođak u to vreme bio je brat od tetke moga dede Mavid Popović, tada još glumac, a kasnije profesor dikcije na Pozorišnoj akademiji. Kada bi nam dolazio u goste upijao sam svaku njegovu rečenicu, a priče su bile naravno o njegovim slavnijim kolegama i koleginicama.

            I tako sa pozorištem kasnije kroz srednju školu u dramskoj sekciji, pa posle u amaterskom pozorištu, pa onaj nesuđeni prijemni ispit na Akademiji, pa na fakultetu čitanje i analiza drama od antičkih, preko Šekspira, Gogolja, Čehova, do savremenih dramskih pisaca.

            Prve oglede o predstavama koje sam gledao pisao sam za sebe, istovremeno prateći napise o njima u novinama. A pozorišne kritike su tada pisali Eli Finci, Vava Hristić, Vlada Stamenković, Muharem Pervić…, dakle, imao sam od koga da učim. U Radio Beogradu sam išao stepenik po stepenik. Prvo sam izveštavao o zbivanjima u pozorištu, najavljivao nove predstave, razgovarao sa glumcima, rediteljima. A onda sam se izborio za to da prilog o predstavi bude više od izveštaja, dao bih mu određeni autorski pečat, pa je kao logična sledeća faza bila pozorišna kritika. Pratio sam kompletan pozorišni život kod nas, dakle, i amatersku i profesionalnu scenu. Kao neko ko je istinski zaljubljenik u pozorište, pišući kritike pre svega sam, za razliku od nekih mojih kolega,  hteo da budem dobronameran. Znam dobro kako se pravi pozorišna predstava i poštujem uložen veliki trud svih aktera. Zato bih akcenat uvek stavljao na ono što je u predstavi vredno, a ako bih i dao o nečem ili o nekome negativan sud, trudio sam se da bude odmeren i argumentovan.

            E sad, ja sam bio kritičar Radio Beograda. Dakle moje kritike, za razliku od kolega iz štampanih medija, bi otišle u etar ili kako ja kažem, u vetar; jednom bi se čule, pa ko je čuo čuo, ko nije, žao mi je. Kada se kritika pojavi u novinama, onda ona može da se iščitava više puta, analizira, ide od ruke do ruke, iseca, slaže u privatne arhive, a radio kritika se čuje jednom i nikad više. Drugi moj, uslovno rečeno, hendikep u odnosu prema kolegama kritičarima iz štampanih medija je bio taj što mi je tekst zbog dinamike i propusne moći emisija u kojima je emitovan bio ograničen na tri minuta, da bih se kasnije,  izborio za koji minut više. Najzad, uvek sam morao da reagujem brže od drugih, da ne čekam da se utisci o predstavi slegnu, već svoj sud da dam najkasnije sutradan, a ponekad i uživo u program još iste večeri posle premijere. Neki moji prijatelji bliski pozorištu su me nagovarali da svoje kritike složim u knjigu i objavim, ali nekako nikad nisam imao vremena za to. Napisao sam više stotina kritika pozorišnih predstava i zato mi nije lako bilo načinim izbor od desetak koje ću predstaviti na ovom sajtu. 

Pozorišna kritika: Sadržaj

Bogdan Maksimović, 2020.  |  Sva prava zadržana.