Svaki debi – bilo da se radi o prvoj samostalnoj izložbi, o prvom solističkom koncertu, o prvoj režiji, o prvoj knjizi – po nekom nepisanom pravilu, podleže nešto blažem sudu kritike, uzimajući kao „olakšavajuću okolnost“ upravo činjenicu da se radi o prvim koracima koji često još nemaju pravu čvrstinu i sigurnost. Međutim, ako bismo se i mi ovom prilikom priklonili takvoj praksi, uvredili bismo autora drame „Kamen za pod glavu“, Milicu Novković. Ona je zaslužila da se o njenom delu govori sa punom ozbiljnošću i nesmanjenom oštrinom kritičarskih merila, kao da se radi o tekstu jednog zrelog dramskog pisca. A to Milica Novković, hrabro sudeći po njenoj prvoj drami, i jeste.

            Genezu njenog dela „Kamen za pod glavu“ lako je otkriti. Milica je rođena i odrasla u Korlaću kod Raške, u radničko-seoskoj sredini. Scene koje nam je ponudila u drami možda nisu slike i iz njenog detinjstva, ali evidentno je da je to slika jednog sveta koji ona do tančina poznaje, koji je preokupira, inspiriše, a i kojim vešto vlada svodeći ga pod sve one zakonitosti koje zahteva dramsko delo. To je dakle slika seoske porodice, ne bismo rekli tipične, ali svakako verodostojne, slika sa naglašenim psihološkim tonovima koji doprinose snažnoj karakterizaciji likova i dubokoj motivisanosti njihovih postupaka. S druge strane, svesno je izbegnut sociološki tretman problema porodice na selu, što je pomoglo da se delo ne razudi u više pravaca i ne razvodnji, pa se i u samom vođenju dramske radnje oseća suverenost pisca.

            Poseban kvalitet komada je jezik, koji je živ, sočan, izvoran. Jezik našeg seljaka sa obronaka Kopaonika, jezik koji umnogome doprinosi dramatskom naboju predstave. Dijalozi izgovoreni tim jezikom dobijaju još više u svojoj slikovitosti, duhovitosti i istinitosti.

            Možda je na trenutke u predstavi malo više literature nego pozorišta, možda predstava pokašto liči na dramatizaciju neke pripovetke, možda se tu i tamo javi duh karamazovštine, ali sve su to momenti koji su na lakšoj strani terazija.