Hajnrih fon Klajst:
Princ od Homburga

Narodno pozorište, februar 1978 .

         Dramu Hajnriha fon Klajsta „Princ od Homburga“, koju je na velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu režirao Paolo Mađeli, prvi put je izvedena u našoj zemlji.

            Hajnrih fon Klajst je jedan od onih pisaca koji su stekli ugled i priznanje za svoju umetnost tek posle smrti. Za života, pak, stvarajući u dubokoj senci Getea, Klajst je lutao tražeći makar samo zrak svetlosti slave i ne našavši ga prekinuo je taj uzaludni put revolverskim hicem u samoga sebe. Imao je tada 34 godine. Mnogo kasnije kritičari i istoričari književnosti utvrđuju visoke kvalitete Klajstovih dela. Tako je i komad koji je sinoć uspešno izveden u Narodnom pozorištu, pre nešto manje od dvesta godina bio neprihvaćen na jednom nemačkom dvoru, gde su glumci pokušali da plemićkoj publici ukažu na moralne vrline romantičnog heroja, princa od Homburga. A taj princ, baš kao i njegov autor, poseduje sve karakteristike koje nosi vreme romantizma, kao i taj famozni „Weltschmerz“ ili „svetski bol“. Princ je sanjar i junak, prkosan i rezigniran, slavoljubiv i plemenit, sklon patnji, ali i čovek spreman viteški da žrtvuje sebe u ime časti, poštenja, ličnog morala. Takvog princa od Homburga zamislio je Klajst, takvog nam je i na hudožestven način predstavio glumac Predrag Manojlović.

            I ostali članovi glumačkog ansambla pomogli su nam da dočaramo nemirne godine u rascepkanoj Nemačkoj na prelazu iz osamnaestog u devetnaesti vek.

            A uz njih to je učinila i Božana Jovanović, svojim bogatim i sa mnogo pažnje i ukusa kreiranim kostimima. Ovi kostimi, sa svojim do prefekcije razrađenim detaljima, odražavaju ne samo izuzetno poznavanje epohe koja se prikazuje, već i stvaralačku zrelost autora. Upravo zahvaljujući kostima, scene u ovoj predstavi asociraju na umetničke slike starih nemačkih i flamanskih majstora.

            Scenografija Dušana Ristića pošla je suprotnim putem, koji je, međutim, takođe rezultirao uspehom. Ona je svoju funkcionalnost u predstavi potražila u jednostavnosti, u strogoj svedenosti dekora, otvorivši tako glumcima celu veliku scenu kao prostor za igru.

            Muzika Vojislava Kostića uglavnom je bila dobar zvučni pratilac scenske igre i atmosfere predstave, mada je ponekad pomalo nepotrebno izbijala u prvi plan.

            Paolo Mađeli je još jednom potvrdio svoj svež i originalan pristup pozorišnoj režiji, pre svega bogatstvom scenskih rešenja od kojih su neka dobila i aplauze na otvorenoj sceni. On je uspeo da Klajstovu dramu osavremeni do mere da bude pristupačnija današnjem gledaocu, ali to osavremenjivanje nije umanjilo istinitost vremena koje se prikazuje. Sem toga, Mađeli je, čak više nego Klajst, provukao kroz predstavu nit fantastike i primorao nas da ovu predstavu odgonetamo još dugo po njenom završetku.


            (Objavljeno 08.02.1978. na programu Radio Beograda 202))

Pozorišna kritika: Sadržaj

Bogdan Maksimović, 2020.  |  Sva prava zadržana.