Gotovo sve ono čime se kao samosvojni prozaista Bogdan Maksimović (1946, Beograd) već uveliko potvrdio, najpre knjigom pripovedaka „Senke i smrti“ (Nolit, 2010), a potom romanima „Portret vetra“ (Prometej, 2012) i „Iskušenik“ (Udruženje književnika Srbije, 2018), te već zapažene vrednosti takođe nude i priče na stranicama knjige „Vulkansko ostrvo“. Knjiga od šest priča, poneka mozaična, ima i po dvadesetak priča u priči, tematski posve različite. Centralni motivi, odnosno okosnice svih ovih potpuno zaokruženih celina, kao i u ranijim delima,  jesu smrt i ljubav, odnosno, ono što im prethodi ili što njima izazvano,  kao posledica, tek nastaje i kao neminovnost tek biva. Na tome se temelji i sav narativni tok koji je ostvaren po zakonu spojenih sudova, ili logikom uzrok – posledica, što smrću i uz ljubav  nastaje, ili njima nestaje, te iznova biva kao što je to od iskona tako: neprestana metamorfoza, smenljivost suprotnosti.

          Sve u ovim pričama je u znaku krajnosti: sreća – tuga, svetlost – tama, istina – laž, hladnoća – toplota, čemer – iznova nada, neprohod – brisan prostor, raj – čistilište, pakao – spokoj… Kao što to biva i sa svim materijalnim, a trošnim, s telom ljudskim, koje nakon smrtnog trena, nakon klonuća i iščeznuća, po zgasnuću sveg žitka u njemu, odlazi u tišinu i u tamu. Sve poput plodnog zrna, onog pšeničnog, o čemu je reč u završnoj priči, kako biva  u poznu i sve studeniju jesen sa nezgaslom nadom biva rukom „novog orača“ s ljubavlju položeno. Snagom u sebi  stečenoj plodnim vekom, kroz ceo život što se iz tela zrenjem u semenom zrnu slilo, biće rukom svog izdanka prebrođeno.  Tokom ozimice, iz onog što je povratkom zemlji, „ prah prahu, pepeo pepelu“, vremenom sa videla nestalo, pod toplinom vaseljenske svetlosti iz zemlje iznova klica život! Zrnce  –  semena klica – potomak, večna je spona, nit (setimo se pesme „Niti“ Stevana Raičkovića), nit koja povezuje one kojih više nema i nerođene, koji tek bivaju.

          U znaku upravo ovakve misli o neminovnoj prolaznosti i o preobražavanju iz jedne u drugu krajnost, o trenutnosti, prolaznosti, nesigurnosti, neuverljivosti, nestabilnosti, iluzornosti, varljivosti  svega pojavnog, svega što je trenom tek materijalno pod kapom nebeskom, o nestajanju i nastajanju, o prenošenju žara iz jednog u drugi život, na čemu počiva (sve)večno, jesu i ove priče, a kruna im je upravo završna priča preobražajna, metafizička i lirsko-meditativna, više prozaida nego klasična priča. Smišljeno, ili po logici svega onog što je u ovom delu od uzročno-posledičnog niza  nastalo, simbolična je i snažna završnica ovog dela koja ima i značenje epiloga šireg spektra dejstva. Priča i o smrti, ali i o ljubavi, u širem značenju ovih reči, snagom   duboke misaonosti, sveobuhvatne mudrosti, istovremeno biva i posrednim odgovorom na sve ono što upitnošću i začudnošću  tajnom o(p)staje  u prethodnih pet priča.  Smrt i ljubav? Tajne su to od iskona, od nastanka sveta. Upravo u toj završnoj priči,  o životnom značenju ljubavi i smrti kao večnim motivima na kojima sve počiva, jer su istovremeno i početak i kraj svemu, narator, a mogli bismo slobodno reći i lirski subjekt,  kazuje: – Ljubav i smrt isto su, jer čovek ako iskreno voli on umire po nekoliko puta dnevno, od sreće, od strasti, od patnje  ili tuge, svejedno. Ljubav je samo preobražaj smrti ili je obratno.“

           Samosvojnost proznog koncepta, a deo toga je bez sumnje i draž kao izazov čitanju i ove Maksimovićeve proze, osim što je u zanimljivosti sadržaja (ničim ukroćena maštovitost, snažna fikcija, veština u povezivanju stvarnog i imaginarnog, logično, a nenametljivo razjašnjenje enigme, onog što se „samo“ u priči događa…), proizilazi nadasve iz neobičnosti snovidnih zbivanja, iz svih onih začudnosti kakve jedino i mogu biti kad im je i izvor i uvir u prostoru zaumlja, u onom međuprostoru  i u međuvremenu „među javom i med snom.“. Ono i najbolje i najizazovnije  pri tvorenju priče, u znaku je fantastike, čestih pričina, privida, vrtložnog magnovenja i zaumnog snovida. A u tom snovidu iz zauma, priča na svetlost jave izneta, odraz  je onog mornog, mučnog, traumatičnog, onog sa čime se snevač jave, nakon svih neuspelih bekstava, svih pokušaja izbavljenja (begom od istine i o sebi i o drugom, zaboravom, dnevnom preokupacijom  praktičnim obavezama, posvećenjem onom od čega se živi, svom životu u presnoj javi), hteo to ili ne, kad-tad, makar i u snu, mora da se suoči. I kad tome dođe takav tren, kad mu nezaborav i ispod sklopljenih kapaka bane pred oči, kad istina dođe na videlo, ali sad i sa svim dodatnim preobraženjima, sve bude kao na javi, ali još žešće. Pred okom onog koji sve to sanja. U mučnom snu, vremenom potpuno izmenjenih, javljaju se lica  svih tih bivših, licem i telom do neprepoznatljivosti preoblikovanih, u stravična čudovišta preobraženih ljudi o žena, dragih i nedragih… Promenjeni su toliko da su i do drugosti dovedeni toliko da im u njihovoj konačnosti lice biva vremepolovna maska i mapa na kojoj se čita sve kroz šta su pri hodu paklenom putanjom prošli i sve u strahoti, u kobi doživeli. Licem – novim portretom, glasom naratora, koji je istovremeno u poziciji  očevica, aktera  i  najpouzdanijeg svedoka. Čas žestoko, a čas prisno, otvoreno i na sav glas, a čas  intimno, poverljivo o onom duboko od svih, pa i od samog sebe vekom  skriveno, kazivanje sa dna duše, šapatom, o onom što se (naratoru, očevicu, svedoku, žrtvi…) nekad zbilo, kao i o onom, u trenu sadašnjem, realnom, što mu se kao posledica minulog trenom kazivanja o snovidu, o zamišljaju, još uvek, i to s razlogom,  događa.

           Takvim narativima od kakvih su i sve priče na stranicama knjige „Vulkansko ostrvo“, koje pripadaju svetu fantastike, mistike, virtuelnosti, pa i nadrealnosti, u čemu je pokatkad, samo diskretnom asocijativnošću, Bogdan Maksimović blizak svetskim klasicima, najpre onim  koje  pominje u pojedinim pričama (Franc Kafka, Oskar Vajld, Edgar Alan Po…), primerena je forma i način na koji su  uobličene. Drag mu je koncept mozaik-proze, priče koja nastaje zbiranjem fragmenata, spletom realnog i irealnog, da bi potom sve na kraju „izraslo“ do posve zaokružene celine, kada ulančavanjem fragmenata (realnost, san, pismo, dnevnička beleška, ili zapis sa putovanja, veoma sugestivni erotski san, intima, ljubav, stvarna, ili ona (samo)doživljena u virtuelnom svetu…) nastaju ove priče koje krajem ostavljaju utisak da im se više nema niti išta dodati, a ni oduzeti. Osim onog što je za uspeh priče najbitnije, (dobro izabrane teme, izazovan sadržaj priče, a potom i način na koji će biti ispričana) Bogdan Maksimović ispunjava i ono treće u stvaralačkom trojstvu: naći svemu pravu meru, na vreme stati, i na taj način samom čitaocu ostaviti dovoljno i prostora i vremena da sve u narativu, ali sad po njegovom osećanju za „meru stvari“, sve neiskazano, sam domašta, sam (sebi) ispriča.  

          Posebnost koja takođe zaslužuje pažnju, sadržana je u senzaciji kojom obiluju priče Bogdana Maksimovića. Privid realnog zbivanja  sa svim „sastojcima“ fantastike, nadrealnosti, sa opravdanjem, ili objašnjenjem da je tako šta u snu uvek moguće: da mrtvi, sve sa ranama na nekad najlepšem licu, sve sa šupljinama umesto nekadašnjih lepih očiju, najlepših na svetu, nekdašnje atlete, a sad u invalidskim kolicima, nekad anđeoskog glasa, a sad nemi, time i kao da su mrtvi,  nekada prijatelji, a sad stranci, u kostimima pokojima su i iza života najprepoznatljiviji, sa izrešetanim uniformama… Kojih i kakvih sve tu likova – stvorenja nema, ali snovidom, u fantazmagoričnosti stižu kakvi samo mogu i kakvi sve jesu iza života, u svom konačnom uobličenju. Javljaju se kad i kad  hoće, ili kad tome dođe neodložni tren, a uvek sa istim naumom, ciljem: da na sav glas istinu, i samo istinu, o sebi i o drugima snovidom obelodane. 

           Sve priče su u pogledu slikovitosti zbivanja u sebi ostvarene  tako kao da je to pozornica  na kojoj će sve ono što njihovi akteri nose u sebi i što im je iz života ostalo teretno, svu muku i tugu svoju, žal za prominulom mladošću, za ljubavlju koja se nekad samo snila i samo se u snu zbila, mnoge neostvarene želje, izgubljene iluzije, sav svoj jad nakon snovida snevni akter da izruči. Da li uz ropac, glasno, ili još mučnije, u ćutnji pretrpljeno, pa i telepatske veze (ljubav na daljinu, na nedodir i neviđeno), sve bude konačno, ostvareno, i vidno i čujno. Događa se, kao što to biva u veoma lepoj priči „Crna haljina od žoržeta“, da i predmeti izađu iz ormana, prošetaju i tiho, poverljivo progovore, ali samo onom ko ih srcem vidi i ko može da ih čuje i razume. Događa se da i predmeti progovore istinu, za života neiskazanu reč više o onom kome  su nekada pripadali. Pripadajući u ljubavi, u nežnosti i poverenju nekom za koga su bili i nešto više od običnih stvari, darova, suvenira, stekli su pravo ili moć da na sebe preuzmu najintimniji deo od života onog ko ih je s ljubavlju kupovao, poklanjao, čuvao i od loma, od kraha sačuvao i nakon smrti ostavio ih u amanet nekom, bližnjem, za uspomenu i dugo sećanje Učestalost senzacija, nenadanost prizora, pojava predmeta do tada samo u snovitnom delu priče postojećih, sve to, kao na pozornici, dovodi do konkretne, stvarnosne objektivizacije sadržaja priče, priče najvećim delom sna iznete. Dovodi nas i do misli do koje nas, inače, sugestivnošću naracije i sam pisac smišljeno i vešto vodi. Do saglasnosti u  izrečenom uverenju da „svaka stvar ima svoju priču“, da, nimalo slučajno, stvari koje ostavljamo  iza svog života produžavaju svoju priču o nama  i „dodaju tom životu još jednu dimenziju.“ Neizostavno ovoj misli valja pridodati i Maksimovićevu rečenicu s kraja  priče „Crna haljina od žoržeta“, u pričinu kad se oglašava nekadašnja vlasnica i kuće i haljine: „I nemojte kriti suze! To ja plačem kroz vas!“ Stvari, suze, ali osmejak, dovoljan je i drhtaj, jedva i vidljivi drhtaj na licu onog koji iz köme nikad više u svetlost nečijeg oka neće izaći, ali je najzad, makar i u predsmrtnom trenu, srećan, možda i srećniji nego ikad pre, u svom stvarnom životu, jer je na samrtnoj postelji, u komi, čuo  reč neostvarene ljubavi i  osetio je nežnost bića kojeg i umirući voli.