„Kuda nosiš ovaj teret“, pitam mislima svog sina, snažnog i plećatog, koji je telo, nekad divotno, a čiju snagu više ne osećam, prebacio preko svojih ramena. On ćuti, ali mu misli raspoznajem i u njima sećanje na njegovo detinjstvo iz koga izlazi slika mene, mladog i žilavog, kako njega, dečaka od tri- četiri godine, nosim na svojim ramenima, dok on čvrsto obavija ručice oko moje glave. Ta glava, sada ostarela, sa licem na kome je svaka bora samo trag u odvratnoj ljušturi smrti, landara i ravnomerno ga udara u grudi, kao da prati taj ritam krvi koji bije ispod njegovih rebara.

            On hoda malo pogureno, ali čvrstim korakom i samo desnom rukom pridržava telo koje nosi, dok u levoj nosi naoštren ašov. To ja, naravno, ne vidim i ne osećam, ali pratim mu misli i kroz njih mu čitam pokrete.

            „Sahraniću te u ravnici, u polju. Ne volim groblja, neizreciva teskoba je tamo. Bio bi okružen dušama, možda nemirnim i neispovednim, dosadnim i napornim, koje ne pripadaju tvom svetu. Neću te staviti u sanduk, ne bih podneo to zakivanje poklopca i gušenje tebe, makar znao da ti je duša već odlepršala i da, sa određene pristojne visine, na neki svoj način, sve ovo pratiš.

            Jesen je pozna, oče. Birao si godišnje doba kada ćeš otići. Kao list si žut opao sa grane. Njive su poorane i posejane ozimicom pšenicom. Položiću te u zemlju koja miriše na setvu. Neću ti ni grob obeležiti da ti kamen ne pritiska grudi. Ovo telo, koje beše tvoje, sigurno će se, u zemlji, iz koje svi postasmo, polako raspasti na bezbroj sastojaka. Ali svaki od tih delića nekadašnjeg tebe zračiće svetlost, koja će do zvezda dosezati i koju će hvatati devojčice misleći da hvataju svice. Duša će ti se preganjati sa pticama pevačicama. Sedeće i leteće na njihovim krilima, ulaziti u njihova srca, utiskivati tamo reči, koje će ptice pretvarati u pesmu.

            Noću će iz obližnjeg šumarka dolaziti vile. Prizvaće ih tvoja snaga koja će se propinjati kroz zemlju i vazduh iz ovog samo naoko beživotnog tela. Tu će vile skinuti svoje lake bele velove i  potpuno obnažene, baš onako kako si ti voleo, igraće lakim korakom svoje zanosne igre na tvom grobu.

            Izdržaćeš ti zimu, oče. Oduvek si voleo kad se injem okite grančice, dok crvendaći po grmlju kljuckaju smrznute crvene i plave bobice. A potom, bistre vode topljenog snega spavaće na tvojim grudima. Čitava ova zemlja u koju te polažem i čitavo nebo – sve je to sada tvoje.

            U proleće iz tebe će nići žito, talasaće te i milovati vetar, umivati kiša.

            A jednom, kad  otopli i žito već zaklasa, naići će mladić, imaće tvoje oči i vodiće za ruku devojku bele puti i tamne kose. Baš na tom mestu gde si se iznikao u žito, napraviće ležaj. I vodiće ljubav, nežno i strasno, i svi mirisi ljubavi razleći će se po polju. I bićeš srećan zbog tog mladića i te devojke i sjedinićeš se njima u njihovom ljubavnom zanosu. Jer i ti za ljubav si živeo. Zar nisi uvek govorio, oče, da ljubav i smrt isto su, jer čovek, ako iskreno voli, on umire po nekoliko puta dnevno, od sreće, od strasti, od patnje ili tuge svejedno? LJubav je samo preobražaj smrti ili je obratno. Pa, evo, i ja, nisam te nikad toliko voleo, oče, kao sad, kad si smrt sama“, pripoveda mi mislima sin moj, kršan i plećat, dok se polako oslobađa tereta sa leđa i ramena i spušta ga nežno, kao dete, na uzoranu njivu.

            „Ne plači, sine“, stigoh još da mu mislima poručim, pre nego što prvi ašov rastresite zemlje pade preko sklopljenih očiju jednog tela i zatrpa poluotvorena usta.