Sledeća životinja koja je ušla u taj stan bilo je jedno sićušno belo štene, mešavina malteške pudlice i nekog malog dodža. Bila je preslatka i prepametna ženkica. Tad sam bio već u svom drugom braku, što će se kasnije, nažalost, pokazati kao vrlo bitno za priču. Kuče koje smo kao štene pokupili na ulici i koje nam je odmah ušlo pod kožu, još je i teta Nina bila živa, dobilo je ime, ili bolje, nije dobilo ime, zvalo se prosto Kuče. Teta Nina, kao žena starog kova, naravno, ljutila se na to, pa joj je ona nadevala neka imena, ali ono je za mene bilo i ostalo Kuče. Mnogo sam voleo tu životinjicu, a i ona mene. Znali smo i da se posvađamo, ali do pomirenja nismo mogli dugo da čekamo. Kada se jelo, ona je neprekidno stajala kod stola samo na zadnjim šapicama i čekala da joj se udeli neki zalogajčić. Bila je umiljata, pametna, poslušna i ni najmanje naporna. I lepa kao lutka. U međuvremenu umrla je teta Nina, rodio se sin Jakov, kuća u kojoj smo živeli je srušena, dobili smo od grada drugi stan, opet u Zmaj Jovinoj, opet na petom spratu. I onda nastaje drama. Moja tadašnja žena je umislila da zbog Jakova, koji je bio beba, nije dobro da Kuče bude u kući, jer Jakov može da pojede njene dlake. I ja, grešna mi duša, i taj greh nikad neću moći da okajem, nasednem na te njene besmislene priče i pristanem da damo Kuče. Kao da je Kuče neka stvar koja nema dušu, kao da nije još jedno moje dete. I sad dok ovo pišem mrzim i prezirem sebe. I ta moja tadašnja supruga, koja je uvek za sve imala rešenje, hajde sad da ta rešenja ne procenjujem po pameti, reče da ima sestru od tetke u Sremčici, koja jako voli kučiće, oni imaju i baštu, pa Kučetu nigde ne može biti bolje nego tamo. I mi odnesosmo Kuče u Sremčicu. Meni se srce cepalo kad smo je ostavljali i kako je samo u svojoj tuzi neverici ona za mnom gledala kad smo odlazili. I kako je kad smo dolazili da je vidimo molila da je uzmemo nazad. Kakvi su to bili molećivi pogledi, hvatanje šapicama za moje pantalone… Gde mi je bilo srce tada, gde mi je bila pamet? Zašto sam dopustio da budem pokoren suludom željom tadašnje supruge? Uglavnom, stvar se dalje razvijala ovako: brat dotične sestre od tetke je nesrećnim slučajem izgubio život. Naravno, uvek je tragedija kad mlad čovek nastrada. Međutim, otac njegov, zaslepljen bolom i ludilom, reče da je nesreću u kuću donelo Kuče. Uze pušku i ubi je. To ubistvo nisam nikad oprostio mojoj bivšoj ženi, a ni sebi. Proklet da sam što sam tome doprineo! Od tad nosim dve duboke nezarasle rane – jednu u savesti, drugu u duši. Ubrzo posle toga i moj drugi brak je pukao. 

          Moja naredna životinjska ljubav bila je prelepa velika bela labradorka Dženi. U kuću je kao štene doneo moj sin Jakov. Za skoro četrnaest godina, koliko smo živeli zajedno, bilo je toliko divnih događaja, da bih knjigu mogao da napišem. Dženi je bila kuče otmenog ponašanj, jedna prava dama. Bila je svesna svoje lepote, pa i svoje pameti i na druge kučiće je gledala sa prilično visine. Kao da je zamišljala da ona i nije kuče nego skoro čovek. Pošto smo u međuvremenu bili gotovo telepatski vezani, ona je razvila sposobnost da mi čita misli, pa smo tako i komunicirali. Nije bilo potrebe da joj bilo šta pričam, ona je sve znala. Volela je ona i moju ženu Višnju, ali od mene se nije odvajala. Ispričaću samo jedan događaj. Bio sam na nekoj proslavi, bilo je veće društvo za stolom. Dženi je, kao i obično našla svoje mesto ispod stola. Ja, iako ne volim da stupam u bilo kakve diskusije koje ne vode ničemu, tada sam bio isprovociran pa sam ušao u svađu sa jednim čovekom. Svađa je eskalirala i ja sam osećao da mi pritisak iz minuta u minut raste i gotovo sam došao do predinfarktnog stanja. S druge strane skoro da sam bio spreman da se sa tom budalom pobijem. Dženi, koja je do tada mirno ležala ispod stola, odjednom je ustala, prišla mi je, stavila mi svoju šapu na koleno i vrlo rečito mi pogledom saopštila da odmah ustanem i da odemo odatle. U tom trenutku, kao da sam došao sebi, kao da sam shvatio da je kuče u toj situaciji bilo pametnije od mene. Bez reči sam u sred svađe ustao, i sa Dženi otišao kući. Ne znam da li je Dženi bila svesna da mi je u tom trenutku možda spasla i život