Gotovo da nije bilo životinje koju nismo imali u našoj kući sa velikom baštom u Aranđelovcu. Bilo je tu naravno pasa, mačaka, zečeva, imali smo u dnu velike bašte obor za svinje, kokošinjac u kome je pored kokošaka bilo i ćuraka, gusaka i patki. Imao sam svoju kucu koja se zvala Mini i koja je u tim uslovima slobode često ostajala skotna. A i sam sam donosio kući napuštenu štenad i mačiće. Mnogo sam voleo jedno crno prase Peru, koje otkako se kod nas rodilo, bilo je puštano iz obora da slobodno šeta po bašti. Taj Pera je bio pitom kao kuče. On me je sačekivao svaki dan kad sam se vraćao iz škole i onda su počinjale naše igre i jurnjava po bašti. Pera je najviše voleo da ga češkam po stomaku dok on leži i uživajući grokće. Jednog dana kad sam se vratio iz škole Pera me nije sačekao. Meni je rečeno da je pronašao rupu u ogradi i pobegao. Bio sam tužan, ali sam poverovao. Mnogo kasnije sam shvatio pravu istinu. Bio sam u to vreme strastven golubar. Imao sam veliki kavez sa visokoletačima. Bilo je tu tekira, mavijana, čapara, arapa, beaza, darčina, bozova i drugih. Mnogi su se tu kod mene izlegli, a neke sam kupovao od svog džeparca ili sam se menjao sa drugim golubarima. Kada sam prešao u Beograd, iako sam došao u dedinu kuću sa baštom, nije mi bilo dozvoljeno da donesem i svoj kavez sa golubovima. Rastanak od njih mi je najteže pao.
Posle tri godine moljakanja da mi se kupi kuče, najzad mi je želja ispunjena. Dobio sam štene šarplaninca i nazvao ga Dik. On se vremenom razvio izuzetnog psa, vodio sam ga na izložbe, gde je redovno dobijao najviše ocene, a ja sam bio ponosan na svoga psa koga sam obožavao. On mi je bio najbolji drug. Imao sam, najviše zbog mog odnosa prema školi, a i zbog drugih stvari, stalne nesuglasice sa mojom babom Evgenijom i često sam pomišljao da odem od kuće i pokušam da se sam snađem u životu. Ono što me je u kući držalo bio je upravo moj pas Dik. Njega nisam mogao da ostavim, a sa njim je bekstvo od kuće bilo nemoguće. Međutim, Dik se u svojoj petoj godini zarazio nekom bolešću, sad znam da je to bila parvoviroza, kojoj i pored svih napora veterinara nije bilo leka i uginuo je. To je za mene bio strašan udarac, ostao sam bez najboljeg druga i osetio se sam, užasno sam. Imao sam tada šesnaest godina i rešio sam da ipak odem od kuće. O tome kako se završio taj pokušaj bekstva sam već pisao.
Žuti mačak Hamlet je postao član moje porodice kada sam već bio na fakultetu i živeo sam u stanu na petom spratu u Zmaj Jovinoj ulici. Znam da se mačke više vezuju za kuću nego za gospodara, ali Hamlet mi je baš bio privržen. Kada bih se vratio kući sa fakulteta ili kasnije sa posla u Radio Beogradu, on bi mi se motao oko nogu, preo, maukao i radovao kao što se kuče raduje. A kad bih seo za sto, Hamlet bi mi skočio na rame i uz predenje počinjao da istrajno liže mogu tada dugu kosu. Inače, voleo je da se izležava na suncu i to na balkonskom simsu. Jednog dana, međutim, valjda u snu, omakao se i pao. Sa petog sprata. Kada sam sišao u svetlarnik da ga uzmem, on gotovo da više nije davao znake života. Veterinar mu nije davao gotovo nikakve šanse da preživi. Ja nisam hteo da dam da se uspava. Pustio sam ga da se bori. On je danima ležao na svojoj ponjavici, gotovo da se nije pomerao, ništa nije jeo, samo bi povremeno gucnuo malo vode. Stomak mu je bio sav naduven i otečen. Očigledno imao je teške povrede unutrašnjih organa. Međutim, vremenom je taj otok počeo da se smanjuje i on je počeo lagano da se kreće, pa i da jede. Mačak Hamlet se lagano oporavljao dok se nije vratio u svoju pređašnju formu. Preživeo je pad sa petog sprata. Došlo je vreme da se moja teta Nina i ja iselimo iz tog stana, koji su naslednici babe Evgenije, njeno troje dece, među kojima i moj otac, prodali. Teta Nina i ja smo dobili jedan mali jednoiposoban stančić u Šajkaškoj ulici, u prizemlju stare zgrade. Sa nama je, naravno, prešao i Hamlet. Živeo je on tu nekih par meseci, a onda je odjednom nestao. Skočio je kroz prozor u baštu. Iz partera to naravno za mačku nije velika visina. Ali on je odrastao u stanu i nikad nije bio napolju, nije bio vičan snalaženju u velikom svetu. Nikad nisam saznao šta se sa njim dogodilo. Ostala je samo tuga.
Bilo je to vreme posle prvog razvoda, kada sam ponovo živeo srećnim momačkim životom. Dobio sam na poklon bebu ježa. Zvao se Puniša. Živeo je ispod kreveta u mom momačkom sobčetu. Uglavnom je preko dana spavao, a noću, kad se ugasi svetlo, kretao u trku na duge pruge u krug sobe. Za sobom je naravno ostavljao tragove koje bih narednog jutra čistio. Dobro je jeo i brzo je napredovao, tako da je za par meseci postao jedan veliki debeli jež. Mene je prepoznavao kao nekog svog, nije baš dolazio da se mazi, ali nije me ni dirao, ali kad bi neko drugi ušao u sobu, znao je da se zaleti, pa i da ujede. Ponašao se prosto kao pas čuvar. Tako mi je jednom u goste došao moj otac. Seli smo za sto da odigramo partiju tablića. Odjednom se Puniša, koji je dotad spavao pod krevetom, valjda ljut što je bio probuđen, zaleteo i mog oca, koji je bio izuven, ujeo za nožni palac. Đoka je vrisnuo i mahinalno šutnuo napadača ispod stola koga nije video. Posle smo mu vadili bodlje iz nožnih prstiju. Kada je Puniša postao previše agresivan, morao sam da ga dam, jer više niko sem mene nije smeo da mi uđe u sobu. Poklonio sam ga jednom drugaru koji je imao veliku pokrivenu terasu i tu je Puniša dobio svoj novi stan.
Sledeća životinja koja je ušla u taj stan bilo je jedno sićušno belo štene, mešavina malteške pudlice i nekog malog dodža. Bila je preslatka i prepametna ženkica. Tad sam bio već u svom drugom braku, što će se kasnije, nažalost, pokazati kao vrlo bitno za priču. Kuče koje smo kao štene pokupili na ulici i koje nam je odmah ušlo pod kožu, još je i teta Nina bila živa, dobilo je ime, ili bolje, nije dobilo ime, zvalo se prosto Kuče. Teta Nina, kao žena starog kova, naravno, ljutila se na to, pa joj je ona nadevala neka imena, ali ono je za mene bilo i ostalo Kuče. Mnogo sam voleo tu životinjicu, a i ona mene. Znali smo i da se posvađamo, ali do pomirenja nismo mogli dugo da čekamo. Kada se jelo, ona je neprekidno stajala kod stola samo na zadnjim šapicama i čekala da joj se udeli neki zalogajčić. Bila je umiljata, pametna, poslušna i ni najmanje naporna. I lepa kao lutka. U međuvremenu umrla je teta Nina, rodio se sin Jakov, kuća u kojoj smo živeli je srušena, dobili smo od grada drugi stan, opet u Zmaj Jovinoj, opet na petom spratu. I onda nastaje drama. Moja tadašnja žena je umislila da zbog Jakova, koji je bio beba, nije dobro da Kuče bude u kući, jer Jakov može da pojede njene dlake. I ja, grešna mi duša, i taj greh nikad neću moći da okajem, nasednem na te njene besmislene priče i pristanem da damo Kuče. Kao da je Kuče neka stvar koja nema dušu, kao da nije još jedno moje dete. I sad dok ovo pišem mrzim i prezirem sebe. I ta moja tadašnja supruga, koja je uvek za sve imala rešenje, hajde sad da ta rešenja ne procenjujem po pameti, reče da ima sestru od tetke u Sremčici, koja jako voli kučiće, oni imaju i baštu, pa Kučetu nigde ne može biti bolje nego tamo. I mi odnesosmo Kuče u Sremčicu. Meni se srce cepalo kad smo je ostavljali i kako je samo u svojoj tuzi neverici ona za mnom gledala kad smo odlazili. I kako je kad smo dolazili da je vidimo molila da je uzmemo nazad. Kakvi su to bili molećivi pogledi, hvatanje šapicama za moje pantalone… Gde mi je bilo srce tada, gde mi je bila pamet? Zašto sam dopustio da budem pokoren suludom željom tadašnje supruge? Uglavnom, stvar se dalje razvijala ovako: brat dotične sestre od tetke je nesrećnim slučajem izgubio život. Naravno, uvek je tragedija kad mlad čovek nastrada. Međutim, otac njegov, zaslepljen bolom i ludilom, reče da je nesreću u kuću donelo Kuče. Uze pušku i ubi je. To ubistvo nisam nikad oprostio mojoj bivšoj ženi, a ni sebi. Proklet da sam što sam tome doprineo! Od tad nosim dve duboke nezarasle rane – jednu u savesti, drugu u duši. Ubrzo posle toga i moj drugi brak je pukao.
Moja naredna životinjska ljubav bila je prelepa velika bela labradorka Dženi. U kuću je kao štene doneo moj sin Jakov. Za skoro četrnaest godina, koliko smo živeli zajedno, bilo je toliko divnih događaja, da bih knjigu mogao da napišem. Dženi je bila kuče otmenog ponašanj, jedna prava dama. Bila je svesna svoje lepote, pa i svoje pameti i na druge kučiće je gledala sa prilično visine. Kao da je zamišljala da ona i nije kuče nego skoro čovek. Pošto smo u međuvremenu bili gotovo telepatski vezani, ona je razvila sposobnost da mi čita misli, pa smo tako i komunicirali. Nije bilo potrebe da joj bilo šta pričam, ona je sve znala. Volela je ona i moju ženu Višnju, ali od mene se nije odvajala. Ispričaću samo jedan događaj. Bio sam na nekoj proslavi, bilo je veće društvo za stolom. Dženi je, kao i obično našla svoje mesto ispod stola. Ja, iako ne volim da stupam u bilo kakve diskusije koje ne vode ničemu, tada sam bio isprovociran pa sam ušao u svađu sa jednim čovekom. Svađa je eskalirala i ja sam osećao da mi pritisak iz minuta u minut raste i gotovo sam došao do predinfarktnog stanja. S druge strane skoro da sam bio spreman da se sa tom budalom pobijem. Dženi, koja je do tada mirno ležala ispod stola, odjednom je ustala, prišla mi je, stavila mi svoju šapu na koleno i vrlo rečito mi pogledom saopštila da odmah ustanem i da odemo odatle. U tom trenutku, kao da sam došao sebi, kao da sam shvatio da je kuče u toj situaciji bilo pametnije od mene. Bez reči sam u sred svađe ustao, i sa Dženi otišao kući. Ne znam da li je Dženi bila svesna da mi je u tom trenutku možda spasla i život
Rastanak od Dženi bio je jedan od najtežih trenutaka u mom životu. Bio je to bol koji znaju svi koji su nekad izgubili nekog svog najmilijeg. Sam sam joj još svojim rukama napravio kovčeg od dasaka, iskopao raku u bašti u Karlovcima i tu je sahranio. Zarekao sam se da više neću uzimati kuče. Zarekao sam se, ali…. Prošlo je šest meseci od Dženine smrti, a praznina u meni je postajala sve veća. Kao i samoća. I odlučio sam uzeću opet kuče. Znam da je Dženi bila srećna pored mene, zašto ne bih usrećio još neko stvorenje? Opet sam se odlučio za labradorku. U Novom Sadu sam kupio malo žuto vragolasto štene, Lolu. Imala je tada jedva šest nedelja, ali nekako odmah se primila uz mene, prosto – nije se odvajala. Kako tada, tako i sada. Lola je i fizički i karakterno sasvim drukčija od Dženi i dobro je da je tako. Ona nije tako velika kao što je bila Dženi, ne polaže baš mnogo ni na eleganciju, ali je beskrajno draga, razigrana, vesela, druželjubiva, dobrodušna i dobroćudna, a na mene je prosto fiksirana, svaki sekund želi da bude uz mene, a već pomalo imamo i taj telepatski odnos. A kad telepatija zakaže, onda Lola progovori, na svoj način, naravno. A ja sam naučio da taj njen jezik razumem. Moja žena me često pita, šta je sad rekla. I ja joj prevedem. Malo je reći da Lolu obožavam.
Prethodno: Sveti Vasilije Veliki