Još dok nisam pošao u školu bezumno sam zavoleo fudbal, kao da mi je ta igra već samim rođenjem bila u krvi. Doduše moj otac je bio pre rata bio fudbaler, valjda je i genetika odigrala neku ulogu. Uopšte, mi smo bili fudbalska porodica. Počeo sam, na užas čitavog okruženja, kao jedini u porodici da navijam za Partizan. Jer komunisti, a Partizan je jedan od njihovih simbola, su naneli mnogo zla našoj porodici, gotovo su je doveli na rub propasti. Ja sam, međutim, svojim detinjim mozgom, razmišljao na sasvim drugi način.  Slušao sam tada radio prenose utakmica i na osnovu toga što sam čuo,  zaključio sam da je najbolji fudbaler u Jugoslaviji Bobek. A odmah uz njega i Miloš Milutinović. Obojica su igrali u Partizanu. I za mene nije bilo dileme – Partizan i samo Partizan. Kako tada, tako i danas. Moj otac je oduvek bio zatrovani zvezdaš, ali kad  sam se ja navijački opredeljivao, on je bio daleko. Moj brat Andrej je, opet, smatrao da je najbolji tadašnji igrač bio Vukas, koji je igrao u Hajduku. I on je postao navijač splitskog Hajduka. Moj deda doktor Đorđe Borisavljević, osnivač kluba „Srpski mač“ neposredno posle Prvog svetskog rata i potom počasni predsednik najpopularnijeg beogradskog kluba „Jugoslavija“ , koji komuniste nije mogao da smisli, kao ni Hrvate koji su za njega svi bili ustaše, bio je besan jer mu unuci navijaju upravo za komuniste i za Hrvate. Ali tu se više ništa nije moglo. Veliki navijač Partizana postala je i moja teta Nina, kojoj su komunisti uzeli praktično sve i doveli je gotovo do prosjačkog štapa. Ali ona je videla koliko sam ja tužan kad Partizan izgubi, pa je i ona, na podsmeh čitave porodice, počela da navija za Partizan. Deda Đorđe Borisavljević je bio navijač Crvene zvezde, koju je smatrao naslednicom njegove SK Jugoslavije, (kao da je crvena zvezda manji komunistički simbol od Partizana, a ne znam da li mu je bilo poznato da je Crvenu zvezdu osnovala UDBA na čelu sa ozloglašenim ubicom Srba antikomunista, Slobodanom Penezićem Krcunom, sa ciljem da pre svega kontroliše srpsku mladež koju su komunisti smatrali reakcionarnom.) Moja baba Evgenija je još od pre rata navijala za BSK, išla na utakmice da gleda Mošu i Tirketa, uvek šik obučena u plavo.  I moj stric Vladimir bio je bskovac.

           Iako sam, tako da kažem, bio sportski tip i obožavao pre svega fudbal, nisam bio talentovan kao moj brat, koji je igrao i u pionirima Crvene zvezde i u podmlatku Partizana  i da je imao više upornosti, volje, a manje svojeglavosti, mogao je mnogo u fudbalu da postigne. Ja sam, međutim, fudbal igrao srcem i fanatičnom borbenošću, zato sam oduvek igrao u odbrani. Moj san je bio da postanem pravi fudbaler. Taj san nisam ostvario  jer nisam imao podršku. Pre svega, nisam imao oca kao mnogi moji drugovi, koji bi me još u pionirskom uzrastu vodio na treninge. Deda je mog brata Andreja, preko svojih veza još iz SK Jugoslavije, upisao u pionire Crvene zvezde. Meni takva mogućnost nije bila ni nuđena, mada ja u Zvezdu ne bih ni išao. Uglavnom, u kući moja želja da postanem fudbaler nije nailazila ni na kakvo razumevanje. Teta Nina se plašila da će na fudbalu da mi slome nogu. Moja baba Evgenija je fudbal uslovljavala odličnim uspehom u školi, znajući da od toga nema ništa.  Tako da se moja ljubav za fudbalom ispunjavala samo na poljančetu i kasnije, kad je već bilo kasno za ozbiljnu karijeru, u manjim beogradskim fudbalskim klubovima. Ali u snovima i maštanjima ja sam bio reprezentativac Jugoslavije.