2006. godine iskoristio sam mogućnost da odem u prevremenu penziju, a ideja da se vratim u Srbiju nije me nikad napuštala. Sada sam mogao i da je realizujem. Možda je bilo logično da se vratim u svoj rodni grad, ali Beograd se tokom proteklih burnih šesnaest godina bitno izmenio, ne toliko izgledom koliko mi se činilo da sada njime provejava neki drugi duh u koji se ja teško uklapam. Moguće da je greška bila i u meni, jer i ja sam se verovatno za šesnaest godina boravka u drugoj sredini izmenio. Ali stekao sam utisak da me grad u kome sam rastao i sa kojim sam se identifikovao više ne prepoznaje, da sam mu jednako tuđ kao i on meni. Mnogi ljudi koji su mi nešto značili više nisu bili tu, a sa nekim drugim bih jedva našao temu za razgovor. Mnoga mesta, za mene kultna, kao, recimo, neke kafane, prosto su zbrisane sa lica grada. Ne mogu da kažem da me sve to nije bolelo. Dok sam živeo u Beogradu, kada bih, recimo, krenuo od mog Radio Beograda prema Kalemegdanu, sretao bih bar dvadeset- trideset poznatih ljudi, neke bih samo pozdravio, sa nekima, pak, progovorio koju reč. Sada mogao sam satima da šetam od Slavije do Kalemegdana i nazad da ne sretnem nikog poznatog. 

          I moj Radio Beograd, u kome sam provodio više vremena nego kod kuće, me je zaustavio već na prvom koraku – na portirnici. Kada sam ušao u zgradu, prišao sam portiru (naravno novo lice) i pokazao mu svoju stalnu propusnicu iz vremena kada sam tu radio. On mi je propusnicu uzeo i rekao da ona odavno više ne važi i pitao kod koga želim da idem. Rekoh da je Radio Beograd moja kuća, u kojoj sam radio više od 20 godina i da prosto želim da vidim koga još ima od poznatih, jednostavno, vratio sam se kući. Ne može, bio je sad već dosta neljubazan odgovor portira, ako ne idete kod nekoga konkretno koga sad mogu da pozovem telefonom i koji će potvrditi da vas prima, ne možete ući. Dobro, rekoh, vratite mi propusnicu. Kažem vam da ta propusnica više ne važi i vi nemate pravo da je posedujete. Nedostajalo je samo da me još šutne nogom u zadnjicu i izbaci na ulicu. Tako da što je nekad započeo taj direktor Radio Beograda (ime mu ne pominjem), dovršio je jedan portir (ime nije bitno). 

          Kako se moj Beograd lako odriče neke tradicije, nekih harizmatičnih mesta, kao što su bile kafane „Šumatovac“, „Pod lipom“ i „Grmeč“, taj čuveni beogradski „Bermudski trougao“, mesto gde si morao da budeš viđen ako si nešto predstavljao u svetu novinarstva, književnosti i muzike. Sve je to sad postalo nešto drugo. 

          Otiđoh u nekad „moju“ „Srpsku kafanu“. Ona je bar sačuvala to ime. Bilo je negde oko podneva, vreme kada se ranije teško mogao naći slobodan sto. I gotovo svi gosti su se međusobno poznavali, a sa konobaricama smo bili kao familija. Sada bio sam jedini gost u restoranu. I ambijent je bio nov, naravno i konobar, sada muškarac, pa i jelovnik. Kao da sam prvi put ušao u neku novu kafanu. 

          I da ne dužim, odlučio sam da se vratim u Srbiju, ali ne u Beograd.