Menu
Nekoliko puta, kada sam poslom ili privatno dolazio u Novi Sad, u društvu ili sam, svraćao sam u Sremske Karlovce. Tu bih uvek osetio neki gotovo vanvremenski mir i doživeo romantični ambijent pun patine i naslaga prošlog vremena. Uz to, ponešto sam i znao iz istorije tog mesta, zatim tu je Dunav, tu je Fruška Gora, Stražilovo, i sve to zajedno mi je odavalo sliku gradića potpuno nestvarnog i bajkovitog. A možda me je vuklo i nešto čega nisam bio svestan – moj deda, koga nikad nisam upoznao, general Bele armije Pavel Nikolajevič Šatilov, je ustuknuvši ispred crvene nemani u Rusiji, svoje privremeno utočište našao upravo u Karlovcima. I majka mi se rodila tu, u susednim Čortanovcima. I odlučio sam – tu ću da živim. Računao sam – tu imam svoj mir, moći ću najzad da radim ono što sam čitavog života želeo, ali uvek je bilo nešto preče – da pišem. Uz to, još sam imao elana i za novinarstvo i za rad u kulturi, pa što da ne, sa svojim iskustvom, i za pedagoški rad.
Kupili smo kuću sa baštom i malim vinogradom na divnom mestu, povrh čuvene Dvorske bašte. Kuću smo od temelja do krova skroz renovirali, dozidali i prilagodili svojim zahtevima i potrebama. I sam sam u njoj sa velikim zadovoljstvom dosta radio i napravio.
U Karlovcima sam stekao nekoliko vrsnih prijatelja, upoznao drage ljude, uživao i u društvu i u predivnoj prirodi. I zaista, imao sam vremena za pisanje. Jer, kako volim da kažem, čitavog svog života sam se, po prirodi svoga posla, bavio drugima, a sada sam mogao da se bavim samim sobom.
Ali, ali, ali… Generalno gledano, Karlovci nisu ono što bi mogli i što bi trebalo da budu, a to je da nastave bogatu tradiciju, kakvu nema nijedan grad u Srbiji, odnosno, da nastave da budu i duhovni i kulturni centar Srbije, kao što su bili i u osamnaestom i u devetnaestom veku. Tamo, doduše ima, nekoliko kulturnih manifestacija od šireg značaja koje se održavaju godišnje. Malo je to. Ja sam, recimo, imao ideju da u Karlovcima napravim lokalnu radio stanicu. Imao sam i inicijalni razgovor o tome sa nadležnim čovekom, i na tome je i ostalo. Dakle, zaustavljen sam.
Sledeći moj poduhvat u cilju oživljavanja Karlovaca kao kulturnog središta bio je kada sam zajedno sa akademskim dramskim umetnikom Aleksandrom Matićem – Šacom, osnovao Klub kulture „Karom“. Šaca je bio neka vrsta mecene, jer je praktično sve išlo na njegov trošak, najčešće i učesnik u programu, čiji sam ja bio urednik i voditelj. Programi su se održavali u velikoj sali Šacinog restorana „Sremski kutak“. Tu smo uz učešće naših najpoznatijih umetnika iz svih oblasti održavali književne večeri, izložbe, tribine, koncerte, filmske večeri, manje pozorišne predstave ili prosto večeri posvećene određenim umetnicima. Bili smo medijski odlično pokriveni. I radio i televizija Novi Sad, Radio Beograd 202 i razne lokalne radio i televizijske stanice iz Vojvodine su nas redovno pratili.
Na naše priredbe dolazila je publika najviše iz Novog Sada, i okolnih mesta, ali i iz Beograda i drugih gradova, a najmanje iz samih Karlovaca. Iako je, recimo, redovno bio pozivan, tadašnji predsednik opštine se nijednom nije udostojio da dođe na neko od večeri koje smo priređivali, kao ni bilo ko od njegovih saradnika. Za prvih godinu dana imali smo više od sedamdeset različitih priredbi, što govori o proseku od gotovo dve nedeljno. Toliko priredbi nemaju ni kulturne ustanove koje su na budžetu i koje pod platom i pod honorarima imaju veliki broj saradnika. A rekoh već da su nam gosti bili vrhunska imena iz našeg naučnog, kulturnog, političkog i društvenog života poput dr Vladete Jerotića, Matije Bećkovića, nekadašnjeg jugoslovenskog ministra spoljnih poslova Vladislava Jovanovića, glumca Predraga Ejdusa, pesnika Ivana Negrišorca i mnogih drugih. I naravno, kad nema odgovarajućeg odjeka u samom mestu gde se priredbe održavaju postavlja se i pitanje svrhe njihovog daljeg organizovanja, pa je i naš entuzijazam splasnuo i aktivnosti Kluba kulture „Karom“ su zamrle.
S druge strane, moja supruga Višnja nikako nije uspevala da se uklopi u način života u Srbiji, nije mogla ni profesionalno da se ostvari, jednostavno nije bila srećna i želela je da se vrati u Nemačku. Tako smo se mi, posle tri godine života u Karlovcima, spakovali i vratili se u Keln. S tim što sam ja i dalje dobar deo vremena provodio u našoj kući u Karlovcima i živeo sam i živim i dalje i tu i tamo ili ni tu ni tamo.
Međutim, moj povratak u Srbiju bio je praktično povratak samom sebi. Za tih 17 godina provedenih u Nemačkoj, ma koliko to imalo i svojih dobrih strana, imao sam utisak da sam se nekako otuđio od samog sebe. Trudio sam se da svoj posao za koji sam bio plaćen uvek odradim maksimalno profesionalno, ali bez one strasti koju sam imao radeći u Radio Beogradu. Isto tako, ja sam duhom stalno bio u mojoj Srbiji koja je patila i pod jednim tvrdokornim režimom sa bezbroj pogrešnih odluka kakav je bio Miloševićev, ali i pod oštrim i nepravednim sankcijama međunarodne zajednice. U zemlji u kojoj sam živeo Srbija i srpski narod bili su besprimerno i politički i medijski demonizovani. I kao kruna svega došlo je i to bombardovanje moje zemlje i mog rodnog grada, protivno ne samo međunarodnom pravu, već i zdravoj pameti. Tih nekih godina u Nemačkoj gotovo da sam potpuno bio prestao da pišem. Moja proza je intimistička i činilo mi se potpuno nemoralnim da dok moj narod pati i krvari, ja iz jedne, da kažem, bezbedne daljine pišem o nekim stvarima koje su daleko od tužne stvarnosti u kojoj se nalazio i kroz koju je prolazio taj moj narod, moji prijatelji i rođaci. Međutim, promene koje su se dogodile posle pada Miloševića i vera da za Srbiju dolaze bolji dani, bili su presudni kada sam odlučivao da se vratim.
Prethodno: Povratak
Bogdan Maksimović, 2020. | Sva prava zadržana.
