Menu
Nisam nikad razmišljao o tome kako sam postao pisac. To je nekako došlo samo od sebe. Od malena sam se družio sa knjigama, zavoleo ih, a sa druge strane, još od ranog detinjstva u glavi sam vrteo neke svoje priče sa izmišljenim likovima, ali i sa mnom kao akterom. Možda je prva priča koju sam napisao bio u stvari jedan pismeni zadatak iz srpskog u osnovnoj školi. Bio sam peti razred, tek stigao iz provincije u Beograd. Tema je bila samo jedna reč – MAJKA. Sva deca su naravno pisala o svojoj majci. Ja majku, u pravom smislu, nisam imao, ali sam u tih 45 minuta koliko je trajao čas, sastavio neku priču o majci, koja je mogla da bude i moja i svačija. Ja sad, naravno ne mogu da se setim šta sam tačno napisao, sećam se samo da je nastavnica, kad nam je vratila ocenjene pismene zadatke, (ja sam dobio čistu peticu), rekla da je moj rad dirnuo do suza i naložila mi da ga pred celim razredom pročitam. Ja nisam znao šta je to u mom radu bilo tako tužno, da nastavnica pusti suzu, to je bila prosto samo moja priča. Ali sam od tog trenutka postao ljubimac te moje divne nastavnice, Dobrile Perić, koja me je zaista izdvajala od ostale dece i predavala mi je do kraja mog osnovnog školovanja.
U gimnaziji, međutim, nisam imao mnogo sreće na profesorima srpskog, a ni oni sa mnom. Za četiri godine promenio sam ih četiri. Tek u četvrtom razredu, i to u drugom polugođu, sam našao zajednički jezik sa profesorkom srpskog, koja mi je u četvrtoj godini ujedno bila i razredna i koja me do tada baš nije nešto mnogo cenila. Onda je na red došla lektira – „Tihi Don“ Mihaila Šolohova – dve debele knjige od skoro hiljadu strana. Profesorka je znala da će malo ko da uzme to uopšte da čita. Ja sam, međutim, taj roman već bio pročitao, jer me je interesovao i oduševio se. Ona je pitala da se javi neko ko bi bio spreman da o tom romanu napiše referat, kako se to tada zvalo. Ja sam odmah digao ruku. „Ti?“, bila je prilično začuđena profesorka, koja me je do tada smatrala običnom lenštinom. „Hajde, probaj, obimno je delo, imaš tri nedelje vremena“, rekla je sa dozom sumnje u glasu. I ja sam prvi put ozbiljno prilegao na posao. Čak su se i moji ukućani čudili videvši me svaki dan da nešto za školu pišem. I bogami, ispisao sam gotovo čitavu svesku, uradivši ne samo analize svih likova i društvenih prilika u Rusiji tog doba, već sam u uvodu objasnio ko su to uopšte Kozaci, kakav je njihov mentalitet, običaji. Uostalom, zar nisam i sam po majčinoj liniji Kozak? Referat sam čitao gotovo čitav čas. Bio je to rad da ga se ne bih postideo ni da sam ga napisao kao seminarski na studijama književnosti. Profesorka je, kad sam završio, rekla da je zadivljena zrelošću moga rada i dodala da dosad „nije znala da ja imam nerv za književnost“. Kazala je još da je gledajući me i slušajući na momente imala utisak da rad čita sam Grigorije Melehov, rekavši da i fizički i ličim na njega kakvog ga ona zamišlja.
Naravno, od tog trenutka sam kod moje profesorke srpskog, Nade Vučetin, imao sasvim drukčiji tretman.
Moj, uslovno rečeno, književni rad u gimnazijskom dobu išao je u dva pravca. Uredno sam svaki dan vodio dnevnik, više kao hroniku, bez pretenzija da ima literarnu vrednost. Tek ponekad bih u njemu zapisao neku pričicu. Dnevnik sam vodio tajno, čak ni moj brat, sa kojim sam delio momačku sobu, nije za njega znao. I ispunio sam, bogami, nekoliko onih najdebljih svezaka. U trenutku neke svoje unutarnje krize sve te dnevničke zapise sam uništio i bacio. Sad mi je zbog toga žao.
Drugi pravac me je vodio ka poeziji. Dakle, pisao sam pesme. Pisao sam ih najčešće u krevetu, pri nesanici, u potpunom mraku. Uvek sam kraj ili ispod jastuka imao svesku i olovku. Onda bih sutradan dešifrovao to što sam napisao. Pisao sam pesme godinama. One nisu valjale ništa. Jednog dana sam ih sve bacio u đubre.
Prozu sam počeo da pišem kada sam već krenuo na fakultet. Pisao sam iz neke unutrašnje potrebe, kao da me je na pisanje terala neka nepoznata sila. Počeo sam da pišem roman. Ali nisam bio zadovoljan. Nisam ga završio, a to što sam napisao sam bacio. Počeo sam da pišem kratke priče i tu sam se definitivno pronašao. Neke moje kolege sa fakulteta su već počele da objavljuju svoje radove u književnim časopisima. Ja se nisam usuđivao da bilo šta svoje nekom ponudim za štampu.
Bila je godina 1973. Ja sam već radio u Radio Beogradu. U emisiju koju sam tada vodio došao je jedan pisac, nešto stariji od mene, ali već afirmisan i doneo je svoju novu priču upravo izašlu u književnom časopisu „Venac“, koji se štampao u Gornjem Milanovcu. Tu priču je i pročitao u emisiji. Odlazeći ostavio mi je primerak tog časopisa. Video sam da je glavni urednik „Venca“ Tode Čolak, inače moj profesor sa fakulteta, kod koga sam slušao i polagao hrvatsku književnost. Priča tog pisca nije bila loša, ali prvi put mi se učinilo da ni moje nisu ništa slabije. Posle nekoliko dana razmišljanja hoću-neću na kraju sam se ohrabrio otišao kod profesora Čolaka i odneo mu jednu svoju kratku priču. On je preda mnom pročitao i sećam se njegove rečenice: „Ovo je vrlo čisto, ovo ću da objavim“. Tako sam probio led. Inače, priča se zvala „Kako sam izgubio Višu“ i zapravo je bila odlomak tog romana koji sam bacio ne završivši ga.
Posle sam povremeno, ne baš često, objavljivao svoje priče u „Vidicima“, „Studentu“, „Književnoj reči“, a najčešće u „Književnim novinama“. Uglavnom prema svom književnom radu odnosio sam se nemarno i totalno neambiciozno. Uvek sam bio strog prema sebi i najveći deo mojih priča je završio u košu ili kasnije kada sam kompjuter počeo da koristim kao pisaću mašinu, jednostavno bih obrisao to što sam napisao. I mislim da je dobro što je tako, da nekom, kad me ne bude bilo, ne padne na pamet da nešto od toga objavi. Sačuvane držim samo one priče za koje zaista mislim da nešto vrede i koje neće da me obrukaju kao pisca.
Kad kažem da je moj povratak u Srbiju 2007. godine bio povratak samom sebi, mislim pre svega na to da sam se vratio pisanju. I kako volim da naglasim, posle višedecenijskog bavljenja drugima, najzad sam počeo da se bavim samim sobom. Kao rezultat toga došla je moja prva knjiga, odnosno prozna zbirka „Senke i smrti“, u koju je sabrano blizu četrdeset kratkih priča, od kojih su neke starijeg datuma, još pre nego što sam krenuo za Nemačku, a ima dosta i novih koje su nastale po mom povratku u Srbiju i u Karlovce. Mnoge od tih starijih priča bile su objavljivane u „Književnim novinama“, „Književnoj reči“ i drugim časopisima. Tadašnji glavni i odgovorni urednik Nolita Zoran Živković imao je sluha za moju prozu i, uz neke njegove sugestije, knjiga je ugledala svetlost dana 2010. godine. Održane su i dve lepe i dobro posećene promocije knjige – u Beogradu u Kući Đure Jakšića i u Sremskim Karlovcima.
2012. godine u zdanju novosadskog Prometeja objavljujem i svoj prvi roman „Portret vetra“. I ta knjiga je najvećim delom nastala za vreme mog boravka u Srbiji, ali sad sam već mirne savesti mogao da pišem i u Nemačkoj. To je priča koju sam dugo nosio u sebi i koja se odjednom provalila. Tu je stalo i moje interesovanje za srpsku mitologiju i moja ljubav prema prirodi i životinjama i, razume se, neki moji važni životni stavovi. Bile su i dve veoma uspele promocije knjige u Udruženju književnika Srbije u Beogradu i u knjižari „Most“ u Novom Sadu.
2018. godine u izdanju Udruženja književnika Srbije izlazi iz štampe roman „Iskušenik“. Ta knjiga je dobre tri ili čak četiri godine stajala u fijoci i nisam bio siguran da li treba da je objavim. Inače kad napišem nešto uvek ostavim da prođe neko vreme da bih ponovnim čitanjem sa određene vremenske distance mogao sam objektivnije da procenim vredi li to nešto ili ne. Rekoh već, strog sam prema sebi i mnogo češće to što je napisano završi u korpi za otpatke. Sa „Iskušenikom“ nisam dugo bio načisto. U knjizi ima određenih autobiografskih elemenata, pre svega u vezi sa mojim posetama i boravcima u manastirima. Na kraju sam prelomio – objaviću. I nisam pogrešio. Knjiga je postigla sasvim dobar uspeh, dobila je odlične recenzije i naišla je na lep prijem kod čitalaca. Održano je više promocija kojima sam bio prezadovoljan – dve u Beogradu, u Udruženju književnika Srbije i u Kući Đure Jakšića, u Novom Sadu u Gradskoj biblioteci, u Čačku u Domu kulture, u mom Aranđelovcu u kome sam odrastao i gde sam se opismenio, u Irigu y Prvoj srpskoj čitaonici, koju je polovinom devetnaestog veka osnovao jedan stariji pripadnik loze mojih Krestića iz Srema, tada iguman manastira Krušedol, Dimitrije Krestić i najzad u Muzeju u mojim Karlovcima. Dakle, sva ta mesta na neki način imaju svoje mesto u mojoj biografiji.
Moja zasad poslednja knjiga, zbirka priča „Vulkansko ostrvo“ izašla je u nevreme, 2020 godine u eri pandemije korone, kada su komunikacije veoma ograničene i kada se ne održavaju književne večeri i promocije knjiga. Ipak, u međuvremenu sam, zahvaljujući prethodnim knjigama, stekao svoj krug čitalaca, koji je posredstvom interneta novom knjigom još i proširen.
Prethodno: Sremski Karlovci
Bogdan Maksimović, 2020. | Sva prava zadržana.
