Svoju ljubav prema pozorištu nisam napuštao. Pošto se nisam upisao na Pozorišnu akademiju, postao sam član Savremenog amaterskog teatra na Čukarici i tu sam igrao u nekolikim predstavama. Imali smo i gostovanja po unutrašnjosti Srbije, po domovima kulture, zadrugama… Sećam se jednog gostovanja u Rušnju. Mislim da smo igrali Gogoljevu „Ženidbu“. Dali su nam neku prostoriju pored improvizovane scene gde je trebalo da se presvučemo za predstavu. Odjednom su na nas kroz otvoren prozor počeli da lete krompiri, šargarepe, paradajz, pa i pokoji busen zemlje. „Zapamtićete vi ko su rušanjska deca!“, viknuo je neko sa te strane. Kada je Savremeni amaterski teatar prestao da postoji, ja nisam otišao u neko drugo amatersko pozorište, iako ih je u Beogradu bilo nekoliko. Zašto, ni danas ne umem sebi objasnim.  Potpuno sam se bio posvetio poeziji. Sastavljao sam resitale Dučićevih i Rakićevih pesama. Resital sastavljen od pesama Rabindranata Tagore u dramskom obliku hteo sam da odnesem u Teatar poezije, ali sam odustao jer sam mislio da ću biti odbijen.  Sad sa ove vremenske distance psihološki možda mogu da objasnim toliki nedostatak samopouzdanja. Krivo je to prevaspitavanje prilikom mog prelaska u Beograd i tretman mene kao nekog ko nikad nije bio dovoljno dobar. 

          Svoje poslednje javne scenske nastupe imao sam u Kelnu. Tamo je devedesetih godina postojalo muzičko pozorište koje je vodio čuveni kompozitor i reditelj Mauricio Kagel. Moja poznanica Ljiljana Jovanović, tada apsolvent Muzičke akademije u Kelnu, je kao reditelj za to pozorište pripremila adaptaciju romana Mome Kapora „Zoe“. Tu sam imao lepu ulogu, a pošto je reč o muzičkom teatru, akcenat je bio na ritmu izgovorenog teksta, praćenog muzikom.