Svoju krsnu slavu Svetog Vasilija Velikog, koji pada 14. januara, kad i Srpska Nova godina, preuzeo sam od moje teta Nine, a ona opet od svog muža, inženjera Bogdana Maksimovića. Bio sam dete, ali dobro se sećam slava u Aranđelovcu, kada je u našoj kući čitavog dana bilo puno gostiju, a veselilo se i uz živu muziku. Izvođači su naravno bili tamnoputi majstori violine, harmonike i tambure. To mi nikad niko nije rekao, jer bio sam mali, ali sve mi se čini da je mnogima ta slava kod teta Nine zapravo bilo pokriće za proslavu Srpske nove godine, što je u ono vreme bilo strogo zabranjeno i kažnjavalo se robijom.
Prelaskom u Beograd, u kuću mog dede, doktora Đorđa Borisavljevića, teta Nina je slavu samo obeležavala, ali nije bilo onakvih proslava kao u Aranđelovcu. U dedinoj kući slavio se Sveti Nikola.
Moj biološki deda Dušan Krestić slavio je Svetog Georgija, iliti Đurđevdan. Moj otac, ubeđeni ateista i komunista, nikad nije slavu preuzeo, niti je slavio. I sad kad pogledam njegov kompletno promašeni život, pomislim kako ga je surovo kaznio taj Bog u koga nije verovao.
Kada je deda doktor Đorđe Borisavljević umro, baba Evgenija je nastavila do svoje smrti da slavi Svetog Nikolu i to je bila slava kuće u kojoj smo živeli teta Nina i ja. Posle babine smrti 1968. godine, teta Nina je meni predala svoju slavu Svetog Vasilija Velikog i ja svake godine s radošću i velikim poštovanjem slavim slavu. Dan slave za mene je uvek neradni i uvek se tog dana, gde god da sam, kod mene skuplja društvo. I naravno, seče se kolač, tu je obavezno žito i sve ostalo što se podrazumeva.
Čemu sad ova priča o krsnoj slavi? Bio je 13. januar, bila je godina 1981. Bio sam u svom drugom braku, a moj sin Jakov imao je nepunih godinu dana. To veče sam sedeo u Kamenoj sali Radio Beograda sa svojim tada još dobrim dugogodišnjim drugom, pa pošto imena negativaca ne pominjem, u ovoj priči neka bude da se zove Z. Upravo je bila završena proba hora RTS-a, pa su dve zgodne horistkinje svratile u Kamenu salu, koja je tada imala funkciju kafane za zaposlene u Radio Beogradu, i sele za naš sto. Popilo se, naravno, i po koje piće. Svi smo bili lepo raspoloženi, a nas dvojica posebno u formi. Onda smo odlučili da promenimo ambijent. Izašli smo iz zgrade Radio Beograda i uputili se, ako se dobro sećam, u Klub KPZ. Ali, nismo tamo stigli. Već na platou ispred Šumatovca, gde su stolovi sklonjeni, jer bila je zima, dogodio se incident koji je izazvao Z. Dobacio je nešto devojkama koje su bile u društvu dvojice momaka. Kakav kreten može da bude čovek – mi smo u društvu sa dve zgodne žene, a on dobacuje drugim devojkama, koje su takođe u muškom društvu. Ispostavilo se da je jedan od te dvojice bio inače poznati beogradski žestoki momak. On je odmah skočio na Z-a i počela je tuča. Taj drugi je krenuo na mene. Tu smo se dohvatili, ali kako je bilo klizavo, ja sam se okliznuo, međutim, u padu sam povukao i mog suparnika i našli smo se obojica na betonu. S tim što sam ja bio na njemu i sasvim solidno sam radio pesnicama. Ljudi iz Šumatovca su istrčali da gledaju tuču. U jednom trenutku neko je viknuo: „Murija!“ i tuča je prestala. Svi smo se brzo ponovo našli na nogama. I tad ja pravim grešku. Pošto sam smatrao da je sama tuča bila potpuno besmislena, pošto sam se tukao sa momkom koga niti poznajem niti znam zašto smo se tukli, pružio sam mu ruku i rekao – „U redu je, dečko“. Na šta je on, ljut što je prethodno dobio batine, rekao – „Ma šta je, bre, u redu!“ i istog trenutka pokušao nogom da me udari u mošnice. Na sebi je imao čizme okovane metalom. Ja sam uspeo samo malo da se izmaknem, ali ne sasvim i on me je pogodio tom okovanom čizmom u levu preponu. Onda je na mene još skočio onaj snažni momak koji je prethodno prebio Z-a. Sa dvojicom već nisam imao šanse. I tako je tuča završena. One dve horistkinje su očigledno čim je počela tuča pobegle. Z i ja smo krenuli svako svojoj kući. Dobro, muška zabava, jedna nebitna tuča kao deo folklora, mislio sam dok sam se peške vraćao kući. Primio sam na kraju dva-tri udarca u lice od tog jačeg momka i čizmu u prepone od onoga koga sam prethodno tukao, sve u svemu, ništa naročito kako mi se činilo. Došao sam kući i ispričao svojoj tadašnjoj supruzi šta se dogodilo. Ništa me nije bolelo, ali sam osećao da teže hodam, od tog udarca u preponu. Skinuo sam se da vidim kako izgleda to mesto. Nije bilo otvorene rane, ali je počeo da se javlja otok i to iz minuta u minut sve veći. „Nije to ništa, proći će do sutra“, rekao sam. Moja tadašnja žena, međutim, nije tako mislila. Odmah je pozvala našeg kuma da me odveze u bolnicu. Kum je stanovao na drugom kraju grada. Iako je odmah seo u auto, trebalo mu je dobrih dvadesetak minuta da stigne. U međuvremenu otok se ne samo povećavao, već je krvarenje krenulo u mošnice. Seli smo u auto, ali nismo znali koja je bolnica dežurna te noći, pa smo malo lutali, dok nas nisu poslali u bolnicu „Dragiša Mišović“ na Dedinju. Dežurni lekar je na sreću bio vrstan hirurg urolog, mislim da se zvao doktor Boško Stojnov. Kao hitan slučaj odmah sam bio primljen, međutim, nastao je problem – trebalo mi je dati transfuziju pre operacije, ali u bolnici nije bilo flaše sa mojom krvnom grupom 0+. Kum je krenuo po drugim bolnicama da je traži. Nisam imao nikakve bolove, ali sam polako gubio svest. U međuvremenu, doktor mi je dao papir koji je trebalo da potpišem. Na tom papiru je pisalo da pristajem da mi se odstrane oba testisa. U tom trenutku ja imam 34 godine i u punoj sam muškoj snazi, a seksualni život mi čini, pa rekao bih, najvažniji deo mog bića. Odbijam da potpišem. Doktor kaže da ako su mi oštećeni testisi i ako se ne odstrane – umreću. U očajanju potpisujem. Gubim svest.
Kum je našao negde flaše sa mojom krvnom grupom, ali ja se ne sećam kada je doneo, bio sam u nesvesti. Ne sećam se više ničeg. Samo u jednom trenutku osetim da sam visoko, blizu tavanice i da odatle na čudan način gledam svoje telo koje leži na stolu u beloj sobi. I ljude u belom oko mog tela. Ali ništa ne povezujem.
Jutro je. Osećam nečije blago drmusanje. Otvaram oči. Iznad mene stoji doktor Boško. Nasmejan. „Jak si ti momak“, kaže. „Izgubio si dva i po litra krvi. Mudna kesa ti je bila velika kao fudbal. I ono što te sigurno najviše interesuje – sve je na svom mestu. Muda su ti na sreću ostala neoštećena, tako da ih nismo odstranili. Evo, imaš i posetu“, reče moj spasilac, gotovo novi roditelj, i izađe iz sobe. Na stolici, pored kreveta sedeo je tada poznati karatista, načelnik u Odeljenju za krvne delikte. Marko Nicović. „Pričaj!“, reče.
Kasnije saznajem da mi je uoči operacije gornji pritisak bio 20, a donjeg nije bilo uopšte. Od jedne sestre sam čuo da je doktor rekao da ima utisak da operiše mrtvog čoveka. Udarcem okovane čizme bila mi je prekinuta arterija u preponi. Ni oporavak nije bio jednostavan. Imao sam krize kada sam tonuo u mrak, dobijao neke jake lekove, koji su me vraćali u dan.
U stanu u kome smo tada živeli u Zmaj Jovinoj ulici nalazila se metalna posuda sa činijom od kristalnog stakla. To je bila moja krstionica, u toj činiji sam, naime, kršten. Moja tadašnja žena je rekla da je u sred noći ta kristalna činija, ničim dodirnuta, odjednom pukla i raspala se u hiljade sitnih staklića.
Noć kada sam operisan i kada sam vraćen iz mrtvih bio je 14. januar, moja krsna slava Sveti Vasilije Veliki, ujedno dan mog ponovnog rođenja. Iako sam i do tada slavu uvek slavio, ali nekako ležerno, rekao bih više iz navike, očuvanja porodične tradicije, ovaj događaj me je uverio da je Sveti Vasilije zaista moj zaštitnik – prvo mi je dao ozbiljnu opomenu, jer moje ponašanje uoči slave nije bilo dostojno, a zatim mi je spasao život. I moje praznovanje Svetog Vasilija kao dana krsne slave, od tada je dobilo notu ozbiljnosti i iskrene predanosti, a isto tako mi je učvrstilo veru u Hrista. Uglavnom, posle tog dana, u mom životu više ništa nije bilo kao pre. Ležeći u bolnici nekoliko nedelja imao sam dosta vremena da razmišljam o svemu, a najviše o svim greškama, a bilo ih je dosta, koje sam do tada napravio u životu. Pa i što se tiče te tuče. Ona je bila sasvim nepotrebna, isprovocirana idiotskim ponašanjem Z-a. Ja sam bio napadnut, ali sam u tuči jedan na jedan bio jači od napadača, do trenutka kada sam mislio da je tuča završena. S moje strane tuča je bila sve vreme fer. Kobna greška je bila pružanje ruke mom protivniku, onako sportski, kao posle završenog boks meča. Mislio sam da imam posla sa časnim čovekom. On je to iskoristio na najpodmukliji način da mi zada udarac koji je lako mogao da ispadne smrtonosan. Čovek valjda uvek polazi od sebe. Ja tako nešto nikad ne bih mogao da uradim, čak ni tom istom momku posle svega što se dogodilo.
Drugi čin drame.
Javni tužilac je po službenoj dužnosti pokrenuo tužbu protiv momka, koji me je teško povredio. On je optužen ne samo za nanošenje teške telesne povrede već i za pokušaj ubistva. Za to je zaprećena višegodišnja robija. On se naravno borio na svaki način da se to ne dogodi. Angažovao je tada najjačeg i najskupljeg advokata u Beogradu Tomu Filu, kome je specijalitet bila odbrana najtežih prestupnika. Meni je posredno nuđen novac da promenim iskaz dat istražnom sudiji i da se ne pridružim tužbi, što sam ja bez pogovora odbio. Ali novac je nuđen i mom „drugu“ Z.-u, koji je trebalo da svojim svedočenjem potvrdi moju izjavu datu u istražnom postupku, pošto je sve video kako se dogodilo. Z. , koji je skrivio čitav nemio događaj, je novac prihvatio, a druga izdao. Na ročište je bio pozvan i doktor Boško, koji je sa medicinske tačke govorio o težini povrede i rekao da je pravo čudo kako sam preživeo. Momak je rekao da mu nije bila namera da mi nanese tako tešku povredu i da se sve dogodilo slučajno. Potkupljeni Z. je slagao da nije ništa video, jer je navodno bio nokautiran. Javni tužilac je za vinovnika tražio najvišu kaznu. Ja sam u svojoj reči naglasio da imam utisak da je momak koji mi je zadao taj udarac sada svestan koje je posledice to moglo da ima i da mislim da on tako nešto više neće ponoviti. Rekoh da mu opraštam i zato se ne pridružujem optužnici. Video sam da dečko ne može da veruje da čuje ono što govorim. Tako je ispalo da sam mu besplatno bio bolji advokat od skupog Tome File. Momak je ipak osuđen na neku kaznu, ali znatno blažu od one koju je zahtevao javni tužilac. Kada smo izašli iz sudnice prišli smo jedan drugom. Sada mu nisam pružio ruku, ali sam ga zagrlio i poljubio. Najiskrenije sam mu poželeo svaku sreću kad odsluži kaznu.
To je ta promena koja se dogodila mojim ponovnim rođenjem. U mom prethodnom životu bio sam veoma osvetoljubiv i zlopamtilo. Omiljena deviza mi je bila oko za oko, zub za zub. Sad sam naučio da praštam. Oprostio sam ja i Z.-u njegovu izdaju, ali se više sa njim nisam družio. Praštao sam potom i drugima koji su mi nanosili zlo. Ali sam bio svedok da je jednog po jednog kasnije stizala kazna, po pravilu mnogo teža od one koju bih im ja smislio. I čak mi ih je posle bilo žao. Tada sam se tek osvedočio u onu narodnu mudrost – „Zlo rađenje, gotovo suđenje“. A bar mi verujući ljudi, znamo da postoji taj vrhovni sudija.
Prethodno: Pozorište