Pošto sam, kao što rekoh, bio neko čije je glavno interesovanje, kroz Dramsku sekciju, a i uopšte, bilo usmereno ka glumi, moja čvrsto opredeljenje je bilo da posle mature upišem pozorišnu akademiju i postanem glumac. To su od mene uostalom i očekivali moji školski drugovi i nastavnici. Moja razredna, koja mi je predavala srpski je čak na jednu školsku priredbu dovela tadašnjeg profesora Pozorišne akademije Đuzu Radovića „da vidi jednog talentovanog momka“. Profesor Radović mi je potom u razgovoru dao nekoliko korisnih saveta. Ja sam se tog leta solidno pripremio za prijemni ispit. Spremio sam monolog iz drame Đure Jakšića „Stanoje Glavaš“ i naravno Jesenjinovog „Crnog čoveka“, sa kojim sam već bio osvojio i neke nagrade. Što se improvizacija tiče, bio sam siguran da mogu na sceni sve da rešim. I došao je dan polaganja prijemnog. Poneo sam svoja dokumenta, sliku
na kojoj sam bio „lep ko upisan“ i pun samopouzdanja uputio se na ispit. Za mnom je teta Nina prosula bokal vode. Ispit se održavao u tadašnjim prostorijama Pozorišne akademije u Uskočkoj ulici, tu odmah kod Knez Mihailove, gde je pre rata bila robna kuća Mitić, a posle rata se zvala nekako drukčije. Kada sam došao tamo, a bilo je jutro i bar tri frtalja sata do početka ispita, u zgradu nije moglo da se uđe. Grozdovi potencijalnih glumaca i glumica, bez preterivanja bar njih dve stotine, stajali su na stepenicama zgrade u samom ulazu i na ulici. I trebalo je da i ja tu da stanem u red. Samopouzdanje sa kojim sam došao u trenutku se raspršilo. Proces koji se dogodio u mojoj glavi ni danas ne mogu da objasnim.