Prvu godinu studija sam, kako rekoh, uspešno završio već u junskom ispitnom roku i to tako što sam tražio da neke ispite polažem ranije nego što je bilo predviđeno, kako bih što pre mogao da ostvarim svoj plan. A plan je bio zapravo novo bekstvo od kuće. Ovoga puta sasvim legalno. Satisfakcija mi je bila da sam, posle dosta neozbiljnog odnosa prema školi u gimnaziji, dokazao i sebi i drugima da mogu uspešno da studiram. Ali rešio sam da napustim fakultet, da odem u Nemačku da radim i da se osamostalim. Bila je to godina 1966. , Nemačka je otvorila svoje granice za radnike iz inostranstva. Ja sam ovoga puta regularno izvadio pasoš i sa još dvojicom svojih drugova zaputio se u Minhen. Bez problema odmah smo našli posao u velikom servisu Folksvagena, tako što smo rekli smo studenti mašinstva i da znamo sve o automobilskom motoru. Moji drugovi su zaista i bili verzirani u te stvari, dok ja nisam imao pojma. Pri tom nisam znao ni reč nemačkog. Ali Nemačka je u to vreme prosto bila gladna radne snage, nikakvih provera nije bilo, pa smo odmah bili primljeni. Istog dana smo dobili radna odela, stan u domu za radnike i odmah poslati u hale. Ja sam dobio posao na inspekciji motora, a moji drugari su upućeni u halu za remont motora. Bio sam dodat kao pomoćnik jednom majstoru Turčinu. Brzo sam kapirao stvari, a usput i učio jezik, doduše nakaradan, onako kako Turci govore. Naivno sam mislio da ću tamo sa engleskim moći da prođem. Niko u mom okruženju, čak ni šefovi nisu govorili engleski. Ali ono šta sam želeo sam i ostvario. Postao sam nezavisan, što bi se reklo – svoj čovek. Radio sam, zarađivao i živeo od svog rada. Isplata zarade je bila svakog petka posle radnog vremena. Kao početnik zarađivao sam tri marke na sat, znači 27 maraka dnevno, što je 135 maraka nedeljno, odnosno 540 maraka mesečno. To su za mene bile sasvim solidne pare, sa perspektivom da će mi se plata povećavati. Imao sam od firme plaćeno osiguranje, a stan, koji sam delio sa drugarima, plaćao sam nešto sasvim minimalno. Sa te strane sam mogao da budem zadovoljan. Ali, da li je to bio život o kome sam maštao? Jednoličan posao u radionici, koji je brzo postao rutina. Radilo se od 7 ujutro do 16.30 (to je sa pauzama za užinu i ručak). Posle posla čovek je toliko umoran da može samo da se okupa, da nešto pojede i legne da spava, jer sutra treba ustati u šest. Kraj u kome smo živeli bio je siv i ružan, daleko od centra. U grad smo izlazili petkom uveče i subotom. Uglavnom smo išli u pivnicu, gde se točilo pivo u litarskim kriglama. Ruke su mi bile ogrubele od posla, a nedostajale su mi knjige, društvo, fudbal. Nisam imao ni devojku. Što je vreme više odmicalo sve sam bio bliži tome da se vratim kući. I posle nepuna četiri meseca spakovao sam se, seo u voz i vratio se u Beograd. Čak nisam podigao ni sve pare koje sam zaradio, jer su mi bile obećane neke premije za zalaganje na poslu. Upisao sam drugu godinu i nastavio studije na fakultetu.

          U svakom slučaju, taj boravak i rad u Nemačkoj je za mene bio jedno veoma korisno iskustvo. Pre svega upoznao sam neki drugi svet, drugu kulturu, drugi način života. Naučio sam koliko je velika jedna novčana jedinica, ma kako se ona zvala, i kako se teško zarađuje i kako je treba poštovati.