Menu
UTISCI ČITALACA
„Vulkansko ostrvo“ Bogdan Maksimović
Željka Bašić – Savić, dramska umetnica, Keln
Max dragi, evo me.
Završila sam tvoje Ostrvo sinoć. Neću se sad truditi da ti pišem pametne rečenice koje bi ličile na književnu kritiku, kako bih pokazala da “znam i umem”.
Sa uživanjem sam pročitala knjigu. I mene će uvek iznova potresati i puniti me nežnoscu i veseljem činjenica da se kod tebe taj spoj velike želje i umetničke potentnosti tako mirno i uspešno spojio i ostvario. Uvek ću biti zadivljena onim što stvaraš i kako stvaraš.
Uživala sam čitajući tvoje priče, otkrivala kako si se baš u njima otvorio znatno više nego u romanima. Meni ova knjiga najviše liči na tebe. Dirnula me posebno priča o useljenju u novu kuću u kojoj je haljina od žoržeta. Nežnost i dobrota kulja iz tvojih rečenica. Razumem zašto se ljudima svidja „Godišnjica mature“ i „Vulkansko ostrvo“. I pridružujem se njihovom oduševljenju. Ali mene je u srce dirnuo i „Odlazak“. Poetski, tako tanano napisano, tako iskonski nežno…“Večernja škola“ me podsetila na ruske klasike.
Ne umem da ti kažem zašto i nemoj da to bude tvoje buduće pitanje, ali zaista mislim da si ovim pričama široko otvorio vrata tvoje intime i duše i dopustio čitaocima da mnogo dublje zavire u tvoja osećanja. I to je sjajno.
Mislim da ću ovih dana ponovo čitati tvoje romane.
Veliki pozdrav i najiskrenije čestitke, Max.
Dr Gordana Itebejac, Vršac
Atipično leto 2020 se privodi kraju, no bilo je ispunjeno odličnim naslovima pre svega literarnim.
Ubedljivo najači utisak za mene je knjiga Bogdana Maksimovića „Vulkansko ostrvo“, zbirka koju sam pročitala nakon knjige „Iskušenik“ po savetu autora. „Iskušenik“ je bio ne samo osnova za razumevanje bravurozne fikcije u drugoj knjizi, nego i snažna lična ispovest očito obogaćena i fikcijom dostojnom filmskog platna.
No zadržala bih se na jednoj priči iz „Vukanskog ostrva“ (ako je izdvajanje uopšte fer..).
To je GODISNJICA MATURE.
Vanvremenska priča, snažno me asocira na stil Andreja Tarkovskog i njegovu majstorsku fikciju. Radnja i likovi tako asocijativni na Stalkera da sam imala utisak sa sam pred filmskim platnom.
Priča ima taj nivo izvajanih likova, oslikana je kao moderna tema ‘lišnog čoveka u ruskoj literaturi’, ali je iznad svega savremena literarna vizija melanholije sa sci fi ehom.Uvodi nas bravuroznom lakoćom naizgled u duboka emotivna preispitivanja. Pre svega izaziva osećaj emotivne egzistencijalne praznine do dubokih intimnih titraja koji su ‘ iznedreni’ ovom pričom ‘zarobili mi misli ‘jos dugo nakon čitanja. Sve priče imaju izuzetne likove i sadržaje, no izdvojila sam onoliko koliko je primereno u fb objavi.
Moram naravno pored dubokog poštovanja talentu autora Bogdan Maksimovića da se osvrnem i na izuzetni komentar Aleksandre Mišić.
Ovo leto je dobilo pun smisao ovom knjigom i ovom pričom koja me dugo nakon čitanja vraća na razmišljanja o suštini i smislu, o tragovima u našem genetskom kodu koji samo čudovišno isplivaju i bude nas, inicirani ovakvim literarnim biserom.
„Vulkansko ostrvo“ je izuzetna knjiga, tanane, a opet tako snažne naracije.
Knjiga nas vodi meanedrima emocija, vešto i zanosno pa na momente vidimo samo hridi, tesnac, a onda svom širinom uplovimo mirno u more razmišljajući dugo kakvi su to manevri piščevih reči bili putokaz ka preisoitivanju sopstvene duše. SNAŽNA I INTROSPEKTIVNA.
Ana Vranić – Gajić, pesnikinja, Beograd
Vreme je za knjige. Da se pišu i čitaju. Nazive im dajemo spram emocije. Iz ove zaista kulja lava. Iskorak. Između mašte i jave. Iskopčan dar. Jezgro oraha. U slast. Zbirka od šest kratkih priča. Svaka jaka kao crna zemlja. Posle „Iskušenika“, koga sam vrlo snažno doživela, ovo je nešto potpuno novo. Promena forme. Kontrast kontrasta. Sublimacija. Visok nivo. Cvast. Med. Izvučeno iz iskona. Iz zemlje nastalo, zemlji vraćeno. Između, doživljaj. Jak do pucanja. Banalan do praha. Java i san. Fikcija imaginacije. Smisao besmisla. Kako je to slika u oku, toliko puta upotrebljena fraza? Autor će vam objasniti, dok vam bude iz ormara iznosio crnu haljinu od žoržeta. I kako je moguće da neko piše nekrolog nepoznatoj osobi? Šta to iz čoveka najjače toči? I kud se na koncu svi skupljamo, umesto neke n-te godišnjice mature? Nosimo svoje karaktere kao maske. Suze neiskapale. Vriskove ljubavne neizašle. Odsanjamo poneki san. Probudimo sebe nezaspale. Autor se usuđuje da nas ovde razgoliti. Do negližea. Skidamo penjoare noći u samoći. Svetlimo ko svici, nesvesni svetiljke. Mrak ko grudnjaču sa očiju cedimo. Postajemo što nikad pojmili nismo. Samrtnički ropac skida maske. Telo je negde, a duša živi. I još nešto: mene je na tren Bogdan Maksimović podsetio na Mešu Selimovića. Ne samo zbog Ostrva. Malo na Handkea. Veliki pad, koliko god sam se mučila čitajući ga. Evo, upravo dadoh sebi i vama odgovor na nepostavljeno pitanje: mučimo se i sa samima sobom. A da bismo olakšali spoznaju, čitajmo. Ovo štivo sigurno zavređuje.
Aleksandra Mišić, profesor književnosti, Čačak
Kada sam dobila knjigu u rukopisu, shvatila sam da je potpuno drugačija od prethodnih. Bila sam iznenađena, ali i obradovana unošenjem novih tema i motiva. Dopala mi se na prvo čitanje i sa zadovoljstvom sam se odazvala pozivu da napišem recenziju. Bogdanove priče bile su divna inspiracija.
Duško Milošević, arhitekta, slikar i pisac, Beograd
Loš sam čitač u poslednje vreme, baš loš! Na noćnom stočiću imam nekoliko knjiga, ali, nekako, ne da mi se. Ne samo zato što mi se na jednu pročitanu, javlja deset mojih rečenica u glavi, nego, jednostavno, nemam koncentraciju. A i ne mogu, tek tako, svašta da čitam, volim štivo zasnovano na istoriji ili umetnosti. Ipak, može biti i da sam malo razmaženi čitalac!?
Ali imam i neke “svoje” pisce, koji su me obavezali svojim ranijim knjigama, pa kad im se pojavi nova, nemam nikakvu dilemu oko čitanja. Jedan od njih je i Bogdan Maksimović. Njegove prethodne knjige, “Portret vetra” i “Iskušenik” priuštile su mi veliko duhovno i umetničko uživanje.
Ova nova, “Vulkansko ostrvo”, zbirka je šest kraćih i dužih priča. Urađena je istim onim Bogdanovim literarnim darovitim tkanjem, kao i prethodne dve. S tim da je pisac, pretpostavljam, slobodniji kad su u pitanju priče nego kad piše roman. I u dramaturgiji cele knjige, i u izboru tema, načina i stila pisanja. U ovih šest priča Bogdan je široko razapeo svoju spisateljsku mrežu i ulov je baš bogat. Izvanredno poznavanje ljudskih karaktera, očigledno i veliko životno iskustvo izbija iz ovih priča. Takođe se ima jak utisak autentičnih i lično proživljenih dijaloga, široko obrazovanog, duhovno dvosmernog čoveka, kakav Bogdan Maksimović jeste. Priča koja je mene “pomerila iz ležišta” je “Odlazak”, najkraća i poslednja u knjizi. U najkraćem, to je testamentarna priča o našoj oročenosti na ovom svetu, ali napisana onako kako ja najviše volim, bez patetike, bez “patosa” i smišljenog izazivanja tuge u čitaocu, nego pametno, čak i duhovito i nadasve s puno ljubavi prema čaroliji života, uopšte!
Vredno je istaći i briljantnu recenziju Aleksandre Mišić, profesorke književnosti u čačanskoj Gimnaziji. To vam je ono kad literarni erudita izanalizira sve ono što ste vi prethodno pročitali u knjizi, pritom vam, nenametljivo, to potkrepi i uporedi sa primerima iz svetske litarature!
Vesna Bulbuk, bibliotekarka, Zagreb
Gospodine Bogdane, ja doslovno progutala desert. Pošto nisam književni kritičar reći ću samo ovo: LUDO DOBRO, OTKAČENO, NEUOBIČAJENO I ČITLJIVO U JEDNOM DAHU.
Knjiga je fantastična, i dobra za sve generacije, pod uvjetom da vole čitati. Ja sam je već treći puta progutala, doslovno… ja inače volim čitati knjige više puta i svaki puta iznova otkrijem nešto što u prvom čitanju nisam dovoljno pažljivo razradila u svojoj glavi, jer vas tjera na neku vrstu preispitivanja samog sebe ili nekih, meni bliskih ljudi. Izvanredna literatura koja mi je obilježila ovo ljeto. Bogatija sam za dvije posve različite, ali krasne knjige. Voljela bi da budu izdane i kod nas, generacija moje kćeri na žalost ne vlada ćirilicom, šteta, sigurna sam da bi i ta generacija uživala isto kao ja.
Puno pozdrava iz Zagreba.
Bogdan Maksimović, 2020. | Sva prava zadržana.
