Pod maskom

          U pesmi „Mesečina“ francuski simbolista Pol Verlen peva o tome da ljudi pod dejstvom mesečine navlače maske. Međutim, ispod njih, krijući svoje pravo lice, suštinski su tužni i nesrećni. Maska ili obrazina služi da čovek pokaže svoje drugo obličje što mu omogućava da prikrije pravo stanje stvari ili iskrene emocije.

          Zašto bismo to radili? Zbog toga, jer se plašimo da neko drugi ne pronikne u naše stvarno ja i ne otkrije naše biće. Ako bi se to desilo, mi ostajemo duševno obnaženi, ranjivi i time, lak plen.

          Još u antičkom pozorištu glumci su na sebe navlačili kožu jarca (otuda naziv tragedija, na starogrčkom tragos znači jarac), publika je plakala i smejala se ne videći pravo lice čoveka ispod životinjske kože. Tako je svima lepše i lakše.

          U zbirci priča koja je pred nama Bogdan Maksimović pored uzbudljivih događaja,  otkriva čitaocu nekoliko stvari: da se ljudi vrlo često skrivaju iza maski (sigurnog čoveka, srećne žene, dobrog roditelja), a da su, zapravo, kao u pesmi francuskog simboliste nesrećni, usamljeni i tužni.

          Drugo, da grcaju pod teretom uspomena, sećanja, pogrešnih izbora.

          I treće: da „ako suviše dugo gledaš u ponor, onda i ponor gleda u tebe“ (Niče) što nas, potvrđujući citat iz Kurana da je „svaki čovjek uvijek na gubitku“ dovodi do zaključka da izlaza, zapravo, nema.

          Dok čovek životari brojeći ovozemaljske dane date mu od Boga „sve u istom krugu, sve na istoj stazi“ (Milan Rakić), on u isto vreme tajno pati, voli, boluje od „druma izvan datuma“, bije bitke svoje napaćene duše i trpi intimne bolove.

          I sve to navek  jedino samo zbog jednog, onog za šta Sveti apostol Pavle veli da je jače i od vere i od nade. Zbog ljubavi, zbog one „šake bele jutarnje rose“, malo radosti što je ištemo.

          Svi junaci Maksimovićevih priča vape „žarki ilinštak“, žude za zrnom sreće, za srodnom dušom, sluđeni uspomenama oni lutaju „od nemila do nedraga“ po magli realnog života pitajući sebe i druge gde i kako je prošao život.

          I kad su surovi i kad su prosti, na njihovim srcima zeleni se ona travica iz Vojislavljeve simbolističke pesmice „Grm“, travice koja znači iskru života na mrtvom, munjom uništenom stablu.

          U priči „Godišnjica mature“ akteri u sablasnoj atmosferi, na nekoj vrsti maskenbala pripovedaju svoje tužne sudbine dok iz mraka prohujalih vremena izranjaju slike njihovih  protraćenih života. Pitaju se, kao u Čehovljevom „Ujka Vanji“ zašto su uludo potrošili taj broj datih im koraka.

          Tragedije burne mladosti i neostvarenih želja prate sve junake podsećajući na likove iz dela Bore Stankovića. Svi odveć strasni, burnih reakcija i „kratkih fitilja“. A kad smo kod žargonskih izraza, pisac se opredelio da ih, kao i  psovke i lascivne izraze, u nekim pričama obilato koristi, što se uklapa u atmosferu priča. Kad to čine, recimo, Dragoslav Mihailović ili Miodrag Bulatović u svojim romanima, to je uvek u funkciji sočnog, britkog, uličnog govora da bi se dočaralo vreme ili socijalno poreklo tog sveta (ili polusveta). Tako je i ovde- junaci koriste direktne izraze, čine to, reklo bi se, sa osobitim žarom, nekada u ljutini, ponekad u erotskom zanosu.

          Likovi

          Bujnih karaktera, melanholični ili razočarani, tek, junaci Maksimovićevih povesti grade svoj osobeni svet. Svaka priča je mali roman, skica nečije sudbine, portret za sebe. Ipak, taj svet pulsira i zajedno, ako ga  sagledamo kroz prizmu okolnosti ili stremljenja junaka. Oni ulaze u intimne veze, stvarne ili virtuelne, psihičke rascepe, bojna polja sopstvenih dilema.

          Junaci su, čini se, neprilagođeni, poput Kamijevog Mersoa, i sami stranci među ljudima. „Šta ću ja ovde?“ izgovara junak priče „Godišnjica mature“. U toj rečenici sublimirana je sva tuga i jad egzistencijalističke neostvarenosti. „Ovde“,  to ne znači samo biti na toj godišnjici, značenje reči raste, širi se, nadrasta fabulu. To je krik nesrećne i suvišne jedinke. Šta će on u tom gradu, na toj planeti, zašto je još u životu? NJegov tragizam prosto viče iz tame pripovetke. Stvarne i metaforične.

          Pisac prati razvoj  emocija likova  i tok njihove svesti. Ponekad se junaci menjaju, ali češće ostaju isti. Prizivaju prošlost živeći u izmešanom svetu živih i mrtvih. Osećaju „bol od lošeg života“ kako je to lepo opisao Tolstoj u svojoj priči „Smrt Ivana Iljiča“.

          U jednom, naizgled grubom momku, šoferu, kriju se najfinije emocije, elokvencija, znanje i želja za duhovnim napredovanjem. On ide na Sajam knjiga, tamo knjige, doduše, krade, ali sa željom da ih poseduje i čita.

          Reč je o priči „Večernja škola“ koja obiluje lepim opisima Venecije, Odese, Pariza, Lisabona. Dokaz da ne treba suditi o ljudima na osnovu pozicije u društvu. Da svi mi vapimo za ljubavlju. I da život najčešće nije prazna američka serija koja će se završiti hepiendom. Junaci ponekad kao da ne pripadaju ovom vremenu. Dopuštaju da ih prošlost povuče u sebe. Ili su romantični, kao da su iz nekog Diminog romana. Maštaju o čistoj ljubavi. Nepoznata žena, poput dame sa kamelijama, sleće u život glavnog junaka i isto tako volšebno nestaje. Svi junaci su „tužni ispod čudne šminke“, peva Verlen u već pomenutoj pesmi. Puštaju da ih život nosi posmatrajući nemo sopstvenu propast, kao kad led pliva niz reku odbacuju nade, snove i planove.