Menu
Rekoh na početku da o svojim brakovima i o svom privatnom životu ne želim da govorim na ovom mestu, ali decu moram da pomenem. Prvi put sam postao otac 1974. godine. Tada sam bio u svom prvom braku. Rodila mi se ćerka Marina. Bio sam tada i srećan i ponosan, ali zbog ubrzo nastalih nesporazuma sa mojom tadašnjom suprugom, podvlačim – ne i bez moje krivice, bio sam onemogućen da na pravi način ispunim ono što se od mene kao roditelja očekuje.
I kao rezultat sebičnosti i nekog suludog inata njene majke, Marina je, nažalost, najveći deo svog detinjstva provela bez oca. Normalan odnos između ćerke i oca uspostavljen je kada je Marina već pošla u gimnaziju i kada više niko nije mogao da mi brani da je viđam. Inače, Marina je, što se tiče profesije, krenula stopama svoga oca. Postala je dobar novinar. Trenutno je zaposlena u Tanjugu kao dopisnik iz Brisela.
1980. godine, tada sam već bio u svom drugom braku, rodio mi se sin Jakov. Iako je i taj brak ubrzo pukao, Jakov ni u jednom trenutku nije osetio nedostatak oca. On je sve vreme uživao i brigu i ljubav oba roditelja.
I kada sam se u Nemačkoj posle par meseci već dovoljno skućio i snašao, Jakov je došao za mnom i tu i ostao. Tu je završio školu i osnovnu i srednju i višu i vrlo rano potpuno osamostalio. Našao je neki svoj put i to ne u struci za koju se školovao, već je od hobija napravio profesiju. Danas je Jakov vlasnik jedne od najboljih teretana u Kelnu, a kao glumac često je prisutan u različitim nemačkim filmskim i televizijskim produkcijama. Zasnovao je svoju porodicu, a ja sam postao deda preslatke unuke Eve.
Prethodno: Još malo o Jugoslaviji iz ličnog ugla
Bogdan Maksimović, 2020. | Sva prava zadržana.
