Menu
Pošto, rekoh, da sam bio dopisnik nemačkog radija Dojče vele iz Beograda, dobio sam poziv da odem u Keln i radim u srpskoj redakciji tog programa godinu dana. Bilo je to pred sam raspad Jugoslavije. Ja sam se u to vreme zanosio mišlju da otvorim prvu privatnu radio stanicu u Srbiji, imao sam već razrađen koncept i ljude na koje sam mogao da računam. Prihvatio sam poziv iz Kelna, računajući da ću u toj poznatoj radio stanici da steknem dodatna iskustva koja će mi pomoći u svojoj nameri. S druge strane nije mi se ostavljao posao koji sam voleo u Radio Beogradu, pa sam odugovlačio sa odlaskom. Ipak, jedne subote u februaru 1991. sa dva kofera, od kojih su u jednom bile knjige, seo sam u Lufthanzin avion i poleteo u Nemačku. Na aerodromu u Kelnu me je sačekao tadašnji urednik Srpske redakcije Radija Dojče Vele Bata Stefanović i odvezao me u stan koji sam dobio na privremeno korišćenje. Rekao mi je da u ponedeljak budem na poslu u sedam sati. Mislio sam da se radi o večernjoj emisiji. Ali ne, brzo me je razuverio urednik – u sedam ujutro! Najranije vreme kad sam dolazio na posao u Radio Beogradu bilo je deset sati, a često i mnogo kasnije ili tek uveče, ako sam radio večernju emisiju.
Imao sam svoju radnu obavezu, ali ne i radno vreme koje sam planirao prema potrebama i po svom nahođenju. Sećam se, kad sam počinjao da radim u Radio Beogradu, pa mi je sve bilo novo i uživao sam da sedim u redakciji, gde se stalno nešto događalo, moj tadašnji urednik Dragoslav Lompar, inače jedan dragi lik, bukvalno me je terao napolje, govoreći da nemam šta da tražim u redakciji, nego da idem, da lunjam po gradu i tražim teme za priloge. Ovde u Dojče Vele od prvog dana bio sam suočen sa devetočasovnim radnim vremenom koje trebalo da provedem u redakciji.
Saradnici su uglavnom prevodili tekstove sa nemačkog koji su stizali iz Centralne redakcije i tako punili program. Moj nemački je u to vreme bio veoma mizeran i ja nisam bio u stanju da prevodim, već sam mogao samo pred mikrofonom da čitam tekstove koje su drugi prevodili. Ali sam kao autor radio priloge iz sporta, poneki intervju i takozvane crtice iz nemačkog života, nešto što bih zapazio, a što je za mene kao tek pridošlog iz jedne sasvim druge sredine, pa i kulture, bilo zanimljivo. Prilikom upoznavanja sa glavnim šefom Programa za jugoistočnu Evropu, gde je spadala i Srpska redakcija, on mi je odmah ponudio ugovor na dve godine, što sam ja odbio, jer mi je i godinu odsustva od mog posla u Radio Beogradu i od planova koje sam imao bilo mnogo.
Ali, stvari u Jugoslaviji su počele da se menjaju filmskom brzinom. Počeo je rat, jedan, drugi, treći, uvedene su Srbiji sankcije, došla je ekonomska kriza. Moje kolege u Radio Beogradu, koje su kao i ja do rata imale sasvim solidne plate, odjednom su počele da rade za 10 – 15 maraka mesečno. Zavladala je opšta kriza i nesigurnost. Deo moje plate sam svakog meseca slao u Srbiju kao ispomoć rodbini.
U međuvremenu sam, naravno, naučio nemački toliko da sam i sam mogao da prevodim tekstove za program. I tako se nisam vratio posle godinu dana, već sam ostao sedamnaest godina.
U Kelnu sam se ponovo oženio. Tu sam upoznao Višnju, tada još studentkinju, danas uglednog veterinara sa sopstvenom privatnom praksom, i sa njom sam već skoro tri decenije u braku.
Prethodno: Roditelj
Bogdan Maksimović, 2020. | Sva prava zadržana.
