Iako sam, kao što se videlo, u kući moga dede bio vaspitavan u tradicionalnom patrijarhalom duhu, u kome religija, odnosno vera u Boga, nije bila posebno naglašavana, ali se prosto podrazumevala, u duhu koji je bio potpuno suprotan vladajućoj komunističkoj ideologiji, gde je srpsko nacionalno uvek isticano iznad jugoslovenskog, u kući u kojoj se otvoreno govorilo o tome da komunisti u našoj zemlji zagovaraju lažne vrednosti kao što je recimo bratstvo i jedinstvo, da je čitava istorija koju su komunisti ispisali lažna, da nije istina da je u Jugoslaviji radnička klasa na vlasti, već je to diktatura jedne klike, samoproglašene elite, ljudi najvećim delom neobrazovanih, koji su su došli iz šume i koji tako naplaćuju svoje ratne zasluge, a u te zasluge spadaju i brojna ubistva neistomišljenika ili njihovo zatvaranje u logore poput Golog otoka. Sve te, uglavnom dedine priče, u kojima je isticano i to da smo mi kao Srbi u toj Jugoslaviji potlačeni, a ovi Srbi koji su bili pri vrhu vlasti nazivani su izdajnicima i „položarama“, nisu me sputavale da mislim svojom glavom i da u svojoj mladosti budem privržen jugoslovenskoj ideji. Međutim, pamtio sam te dedine priče i što sam bio stariji i što sam više saznavao stvarnih istorijskih činjenica, ali i prateći aktuelna zbivanja u politici i društvu, sve više sam uviđao koliko je deda bio u pravu, dok se i sam nisam uverio da bi za sve bilo bolje i da bi manje nedužne krvi bilo proloveno da ta i takva zemlja, ma koliko ona imala i svoijih dobrih strana, nije nikad postojala. I što je govorio moj deda – svaka tica svome jatu. 

          A šta sam ja lično imao u toj Jugoslaviji ili od te Jugoslavije? Ili bolje prvo da kažem šta nisam imao. Recimo, nisam imao zdravstveno osiguranje, nisam imao zdravstvenu knjižicu. Moja pomajka, teta Nina, nije bila zaposlena i ni sama nije imala zdravstveno osiguranje. Mi smo naša lečenja morali da plaćamo. I tako kroz čitavu školu, osnovnu i srednju. Dok je deda bio živ, nije bio problem, jer on je bio lekar, pa je čitavu porodicu medicinski zbrinjavao. Otkad je umro, a ja sam tada imao 12 godina, svaki moj odlazak kod lekara morao sam da plaćam. To je bio taj komunizam u kome su svi navodno bili ravnopravni. Na sreću nisam bio bolešljiv, pa nisam često ni morao kod lekara. I tako dok se nisam upisao na fakultet. Kao student sam dobio neku vrstu osiguranja, ali prvi put sam zdravstvenu knjižicu dobio kada sam se zaposlio u Radio Beogradu. 

          Drugo, jeste školovanje bilo besplatno, ali u školi se tačno znalo ko je čiji sin, odnosno ko iz čije i kakve porodice potiče, pa je prema tome često i određivan odnos prema dotičnom učeniku. Od početka mi je bilo jasno da nisam bio u ravnopravnom položaju sa decom budžovana ili ljudi bliskim vlasti, ali me ta činjenica nije preterano uzbuđivala jer sam bio svestan svojih drugih  vrednosti u odnosu na njih. 

          S druge strane Jugoslavija je svojim građanima davala privid slobode. Recimo, mogao si, ako si imao dovoljno para, da putuješ po čitavoj tada velikoj zemlji bez straha da će neko da te napadne zato što govoriš drugim dijalektom ili pripadaš drugom narodu. 

          Bilo je naravno i drugih prednosti, ako si poslušan i sposoban da se uklopiš u sistem. mogao si relativno dobro da živiš , ali ako nisi bio njihov nisi mogao daleko da stigneš. Što je govorio jedan moj poznanik – ostaješ večito trkač u mestu.