Smeštajući radnju svog romana u period Drugog svetskog rata i na teritoriju Kraljevine Jugoslavije koja doživljava slom, Bogdan Maksimović postavio je sebi veoma težak zadatak. Prvo, zbog širine teme koje se latio i koja je bila i ostala predmet trajnog interesovanja u srpskom književnom stvaralaštvu. Potom ideološki orijentišući svoje junake i njihove sudbine koliko je moguće objektivno u vihoru ne samo ratnih već i građanskih sukoba, suprotstavljenih ideologija koje su cepale porodice i iz kojih su se rađale kolektivne nesreće. Upravo jednu takvu, građansku, beogradsku porodicu doktora Miloša Đorđevića on postavlja kao glavnog junaka ove ratne drame, opisujući sudbine njenih članova dokumentarnim a povremeno i naturalitstičkim stilom pisanja. Svi koji su najbliže povezani sa petoro članova ove porodice takođe su uvučeni u vir njihovih sukoba, da bi, ne mogavši da pokidaju emotivne veze, podelili njihovu tragičnu sudbinu.

          Druga reč u naslovu ovog romana ima bitno značenje za samu fabulu jer snovi zauzimaju veoma važno mesto u životu glavnih junaka. Opisujući nam šta su oni videli u snovima, autor nam nedvosmisleno te košmare prikazuje kao predskazujuće, anticipirajuće, one koji najavljuju svu tragiku nestanka u ratnom vihoru i stradanja koja će uslediti.
Metaforično postavljajući sukobe u porodici Đorđević kao sukobe dve strane,
rojalističke i komunističke, u građanskom ratu koji je zadesio Kraljevinu Jugoslaviju
zahvatajući sve njene narode ali ne podjednakom snagom i surovošću, Maksimović nam
prikazuje duboku tragiku bratoubilačkog rata pre svega kroz simboliku sukoba oca i
sina. Doktor Miroslav Đorđević je ugledni hirurg, ali i junak iz Prvog svetskog rata
koji je ponosno proneo uniformu kraljevog oficira na svim frontovima, preko Albanije i do Soluna, i nikada je se ne odriče. Njegov stariji sin Miroslav već kao dete bio je u sukobu sa ocem, da bi se taj antagonizam iskristalisao u sinovljevu otvorenu naklonost komunizmu i idejama boljševičke revolucije koje se njegov otac grozi. Na toj liniji vatre pokušava da opstane majka i supruga Natalija, uzorna gospođa iz više srednje klase koja se lomi između dve ljubavi i lojalnosti i mužu i sinu ljubimcu.

          Fino psihološki nijansirajući svoje likove, pre svega kroz odlične, ubedljive dijaloge koji su i dramaturški veoma dobro postavljeni, autor nam sugeriše već od prve stranice romana da je tragični rasplet svih ovih sukoba neminovan. Kao što nema izmirenja ni pokajanja u odnosu između oca i sina, neće ga biti ni u sukobu dve struje u građanskom ratu u Jugoslaviji i one će ostati nepomiriljive, mogli bismo reći, u nekom obliku i do danas.
Prolazeći u romanu kroz period od Šestoaprilskog bombardovanja do Rezolucije
Informbiroa, Maksimović je opisao odraz svih događaja na pojedinačne sudbine
njegovih junaka, podjednako tragične bez obzira na kojoj su strani bili ili pokušavali da ostanu neutralni. Simbolika preživljavanja dva neželjena, slučajno rođena deteta koja će dobiti šansu ne samo za život već i za nešto što bi moglo ličiti na sreću i utehu, pokazuje čitaocu kao u ogledalu sve beznađe ostalih sudbina koje je ratni vihor poništio. Kao da nikada nisu ni postojali, Maksimovićevi junaci iščezavaju na pozornici života u noći i magli, u košmarima koje sanjaju i kojih se na javi sećaju ne uspevajući da istumače njihove poruke, ostajući samo u sećanjima retkih preživelih.

          Rešen da sve strahote rata predstavi čitaocu u izvornom, rekli bismo sirovom obliku bez imalo ulepšavanja, autor nas ne štedi opisujući stravične scene dva bombardovanja Beograda, logora na Sajmištu, borbi na Sremskom frontu i kao dramski vrhunac, prizora na Golom otoku gde je u besmislenom cilju ideološkog prevaspitavanja ljudsko biće bilo sasvim poništeno i poniženo do nestajanja i težnje ka smrti kao spasu od muka. Takvim mukama biće izložen glavni junak ovoga romana koji je islikan bogatom paletom, nijansama različitih ljudskih osobina, od buntovnog sina i idealiste preko bezobzirnog zavodnika do istinskog mučenika koji neće odustati od svojih ubeđenja i odanosti onima za koje je smatrao da je zaslužuju. Tako je Maksimović likom Miroslava prikazao i metaforično razvojni put komuniste idealiste i ateiste koji se na vrhuncu svoga života žrtvuje za ideale na način hrišćanskih mučenika, čime se zatvara krug životnog i ljudskog apsurda. Ta mračna, dugo skrivana strana socijalizma sa ljudskim likom koji je želeo da mu se svet divi i sledi ga, za Maksimovića je veoma važna kao istina o suštini jednog doba koje se surovo obračunavalo sa svojim protivnicima kao i sa nevino optuženima za dela na koja nisu ni pomislili. Pokušavajući da objasni taj poriv ka apsolutnom zlu u čoveku, autor priča paralelne priče o ljudima koji su se zatekli na različitim stranama. Nevini i krivi, zavedeni i neutralni, lojalni i pragmatici, civili i vojnici, žene i muškarci, svi na kraju doživljavaju tragične sudbine koje kao da su im bile negde zapisane, a snovi su ti koji su im nagoveštavali neizbežno.