Nešto kao autobiografija memoarskog tipa​

          Na ovom mestu je možda očekivano da se objavi autorova kraća biografija, nešto što se danas, u eri otuđenja od sopstvenog jezika, popularno naziva CV. Tu čak postoje i neka uniformisana pravila kako bi taj „CV“ trebalo da izgleda, valjda kako bismo svi bili što sličniji jedni drugima. E, ne može! Uvek sam bio individualac, najčešće, doduše, na svoju štetu, ali takav i ostajem. Zato ništa od „SiVija“. Već ću pokušati da dam jednu malo širu autobiografsku priču sa akcentima na nekim bitnim momentima i ličnostima koji su na izvestan način odredili i moj život i moje po obimu neveliko književno delo. Najpre da kažem da ne smatram da sam moj život drugima može biti nešto preterano interesantan, a i sam mislim da je mogao da bude sadržajniji, ali okolnosti pod kojima sam došao na svet su već, ako ne zanimljivije, onda bar neuobičajenije. Zato ću svojim precima i svom poreklu pokloniti u ovom tekstu nešto više pažnje. A o sebi onoliko koliko mislim da je bitno i koliko mi sećanje seže. A sećanje je varljivo, pa nam se posle nekoliko godina neke stvari učine lepšim nego što su bile, ređe se, pak, pojačaju ružne crte, a nešto, što nam se tada činilo životno važnim, prosto zaboravimo.

          I još nešto – kao i svaki čovek na svom životnom putu susretao sam se sa dobrim, ali i sa lošim i pokvarenim ljudima, kao i sa svakom vrstom zla. Mnoge ružne stvari, koje su nesumnjivo ostavile svoj beleg i u mom sećanju i u duši, pokušaću u ovom autobiografskom osvrtu da izostavim. Ako nešto o tome ne budem mogao da izbegnem, onda bar neću pominjati imena ljudi koji su mi nanosili zlo.

          Veliki uticaj na moje sazrevanje, na donošenje važnih odluka, na moj život uopšte, pa i na moje stvaralaštvo imale su žene, ta divna Božja stvorenja kojima sam se oduvek divio, voleo ih i, najčešće uzalud, pokušavao da ih razumem. Zapravo, u jednom dužem periodu mog života žene su bile te koje su mi na ovaj ili onaj način određivale sudbinu. Ženio sam se tri puta zvanično, a jedno nevenčano deljenje postelje, trpeze, dobra i zla trajalo je punih pet godina. Svaka moja ženidba u startu je bilo iskreno verovanje da je upravo ta žena ona starozavetna zbog koje će „ostaviti čovjek oca svojega i mater svoju, i prilijepiće se ženi svojoj, i biće dvoje jedno tijelo“. To verovanje, međutim, vremenom se najčešće pokazivalo kao velika zabluda. A za bračne brodolome bilo je u dobroj meri i moje krivice. U međuvremenu, što da krijem, imao sam veze i afere sa raznim drugim ženama i devojkama. Kako god – žene su bile i ostale moja opsesija, moja trajna preokupacija, ali i moja inspiracija. O ženama i mojim vezama sa njima u ovim memoarima, iz poštovanja, neću više pisati, niti im imena pominjati, osim, možda, moje sadašnje supruge Višnje. Prosto mislim da to ne bi bilo fer.

          Ovaj memoarski zapis će biti malo zbrda-zdola jer će vremena, likovi i priče povremeno da se ukrštaju, tu i tamo nešto će se i ponoviti, ali kakva-takva celina će biti zaokružena. Uostalom ovo nije literatura, ovo je usputna beleška, bez pretenzije da osim informativne ima neku drugu vrednost.