Menu
Moju majku Irinu Krestić, rođenu Šatilov, ostavljenu od muža, odnosno od moga oca, sa dvoje dece, od kojih sam ja bio tek rođena beba, prihvatila je gospođa Nina Maksimović u svoju kuću-vilu u Aranđelovcu. Ko je bila Nina Maksimović, teta Nina kako sam je zvao? Ona je bila dve godine starija rođena sestra moje babe Evgenije. I nekako su im i sudbine bile slične. Naime i ona se u Odesi udala za oficira Prve srpske dobrovoljačke divizije, inženjera Janka Kolara, Slovenca poreklom. I ona je posle izbijanja Oktobarske revolucije emigrirala iz Rusije, ali nije išla putem kojim je krenula njena trudna sestra, već je sa svojom majkom, a mojom prababom, gospođom Aleksandrom, menjala vozove koji su je iz Odese, preko Rumunije, doveli u Beograd. Prvi svetski rat je tada tek bio završen. U srušenom Beogradu već je čekao njen muž koji se vratio sa fronta. Brak sa Jankom trajao je nekih desetak godina. Po njenoj priči bile su to tamne i monotone godine. Ona je bila žena vedrog duha, intelektualne radoznalosti, volela je da čita knjige, koje su joj tih godina bile utočište, obožavala je Puškina, čije je mnoge pesme znala napamet, naravno u originalu, rado ih recitovala, kao i bezbroj drugih stihova i citata iz ruske književnosti. Uz to, imala je skoro apsolutan sluh i čist zvonak sopran. Divno je pevala ruske romanse i određene operske arije, ali je brzo naučila i naše starogradske. Volela je operu i pozorište. Iako je bila čista Grkinja, nije imala ni kapi ruske krvi, za sebe je uvek govorila da je Ruskinja, jer u Rusiji je rođena i na ruskoj kulturi odrasla. NJen muž je bio, govorila je ona, dobar čovek, vredan, pedantan i – hladan, beskrajno hladan. Kako god bilo, naravi su bile neusaglašene i brak je pukao. Posle par godina samoće, Nina je ipak našla ljubav svog života. To je bio inženjer Bogdan Maksimović. On je bio sin čuvenog univerzitetskog profesora psihologije Svetislava Maksimovića, čija su dela i udžbenici i danas
na ceni. Bogdan je bio nemački đak, čovek široke kulture i obrazovanja i izuzetno duhovit. Kažu, bila je to zaista prava ljubav i velika obostrana sreća, koja je međutim kratko trajala. 1938. godine Bogdan umire. Prethodno on je u Aranđelovcu podigao mlin za preradu kamena, gde se uglavnom obrađivao venčački mermer. A u blizini sagradio je i vilu.
Kad je umro čitav posao u mlinu preuzela je njegova tada još relativno mlada udovica Nina.
Dakle, mene kao bebu donose iz Beograda u Aranđelovac. U kući su tada četiri žene – moja prababa Aleksandra, teta Nina, babuška LJubov Petrovna i moja majka Irina sa mnom kao bebom i mojim godinu i po dana starijim bratom Andrejem. Irina je pod velikim stresom – ostavljena od muža, bez posla, u tuđoj kući, što je sve zajedno verovatno dovelo do gubitka mleka. Ja sam bio stalno gladan i, kažu, gotovo neprekidno sam se drao iz petnih žila dok nisam dobio bruh. A moja majka, opet kažu, nije imala živce za mene, što je još pojačavalo moj plač. Pošto sam kao beba operisan i bruh mi je zašiven, videvši da se stvari ne odvijaju po mene u dobrom pravcu, teta Nina, koja nije imala svoje dece, predložila je mojoj majci da me uzme od nje i sudskim putem usvoji. Po svemu sudeći Irina je na to bez oklevanja pristala i tako sebi skinula jednu bedu s vrata. Trebalo je za to još dobiti i pristanak moga oca, koji je već živeo svoj novi život, bio je daleko i ja ga ionako više nisam interesovao, tako da je sve rešeno brzo i glatko. I tako sam dobio prezime moje pomajke teta Nine Maksimović, a već mi je prethodno prilikom krštenja dato ime njenog pokojnog muža Bogdana.
Teta Nina, kao vlasnica mlina kamena, koji je dobro radio, očekivala je da će to preduzeće ostati meni u nasledstvo i da mi je time zagarantovana egzistencija. Ali nije bilo tako. Ubrzo pošto sam usvojen, u mlin je došla neka komisija, bili su to ljudi u kožnim mantilima i teta Nini, koja se nalazila u kancelariji je kratko rečeno: „Ovo više nije tvoje. Pokupi svoje lične stvari i idi odavde. Ovo je sad narodno.“ Mlin je tako nacionalizovan.
Prethodno: „Oslobođenje“
Bogdan Maksimović, 2020. | Sva prava zadržana.
