Rat je završen, Nemci su isterani i deda Đorđe Borisavljević je mogao da se vrati svojoj kući. Tako je bar izgledalo. Međutim, takoreći odmah po povratku uhapšen je pod optužbom za kolaboraciju sa Nemcima, jer su Nemci živeli u njegovoj kući za vreme rata!  Sva njegova ubeđivanja da je on bukvalno isteran iz svoje kuće i da mu je kuća nasilno oteta bila su uzaludna. Deda je, kao i veliki broj srpskih viđenijih ljudi, domaćina i intelektualaca, od komunista osuđen na smrt streljanjem. Međutim, i kod komunista, zaslepljenih mržnjom prema svemu što je imalo miris i duh stare, ili kako su oni govorili, „trule“ Jugoslavije, a posebno prema ljudima koji su u Kraljevini nešto predstavljali, bi ponekad progovorio glas razuma,  pa pošto je Đorđe Borisavljević bio lekar, a posle rata je bilo dosta ranjenih partizana, uz to optužbe protiv njega ionako su bile neutemeljene, pomilovan je. Ali da ne bude baš da su nove komunističke vlasti sto posto priznale grešku, dedi su oduzeta građanska prava. Dakle, bilo mu je dozvoljeno da se vrati svojoj kući, u koju su se u međuvremenu uselili i neki partizani, koji su tu živeli nekoliko narednih godina. Isto tako bilo mu omogućeno, odnosno naređeno, da se vrati na posao u bolnicu, kasnije čak i da nastavi privatnu praksu, ali više nije dobio dozvolu da predaje na  univerzitetu i bilo mu je oduzeto pravo glasa. 

          Moj biološki deda Dušan Krestić, vrativši se iz zarobljeništva, naravno nije mogao da očekuje da će mu nove vlasti dati položaj koji je imao u banci pre rata. Uostalom, i ta banka je propala.  A zna se da su komunisti bili veoma nepoverljivi prema onima koji su se vraćali iz nemačkog zarobljeništva, jer svi oni bili su pripadnici Jugoslovenske kraljevske vojske, pa su samim tim smatrani neprijateljima.

          Ja sam, rekoh, rođen 10. oktobra 1946, a dva dana kasnije, dakle 12. oktobra, moj deda Dušan se spremio da ide u porodilište, koje se tada nalazilo u Ulici Grčića Milenka, da vidi svog unuka. Onda mu je u jednom trenutku pozlilo. Seo je u fotelju da dođe do daha i – umro.