Krivica i tragična greška glavnog junaka čine osnovne motive u drugom po redu romanu Bogdana Maksimovića „Iskušenik“ koji će večeras biti predstavljen aranđelovačkoj čitalačkoj publici. Na početku romana ističete i sugerišete da je život zbir košmara i da su retki trenuci za koje vredi živeti. Da li Vaš junak pronalazi upravo takve trenutke da bi ostao u životu?

– Moj junak Teodor Krstić nosi svoj krst, kao što mu samo prezime govori, koga naravno nije bio svestan na početku. Roman postavlja pitanje da li je sudbina čoveka određena njegovim rođenjem ili je čovek u situaciji da njom, na neki način, upravlja i da je podesi onako kako njemu odgovara? Odgovor na to pitanje ne dajem, kao što ne dajem odgovor ni na druga pitanja koja roman postavlja. Jedno od pitanja je, recimo, greh i okajanje tog greha. Ne radi se samo o religioznom okajanju greha. Naša crkva priznaje da se greh može okajati, nego da li čovek koji je svestan da je počinio neki greh, makar on bio urađen na način kao što je moj junak uradio, nesvesno i neželjeno, da li se može okajati? Moj junak je smatrao da ne može i on je krenuo nekim putem samokažnjavanja, putem iskazivanja svojih vrlina da bi postao što bolji i da bi na taj način koliko-toliko ublažio grižu svoje savesti. Naravno, to je sve posao koji ne mora uvek da donese rezultat.

Rekli ste da je knjiga rezultat i Vaših iskustava, ali i iskustava ljudi iz Vašeg okruženja. Na pitanje zašto pišete, rekli ste da bi ste se oslobodili tereta. Da li ste uspeli pišući ovu knjigu?

– Sve je to tačno. Jeste, ovo su neka moja i iskustva drugih, jer ja sam bolji slušalac, nego što sam govornik. Voleo sam da slušam ljude iz raznih slojeva društva, ljudi koji su imali razna iskustva. Nešto od toga je ušlo u ovu knjigu, a naravno i sam sam po prirodi svoje profesije i zbog svoje radoznalosti dosta putovao i dosta sam toga saznao i imao sam iskustva iz manastira. Naravno, nisam bio iskušenik, ali sam obilazio naše manastire. Imao sam iskustva iz zatvorene institucije, kao što je zatvor, naravno ne u meri u kojoj je moj junak imao, ne daj bože. Sve to kad se sabere to je sublimat u ovoj knjizi. Oslobodio sam se jednog dela tereta, ali neki drugi teret koji je još uvek ozbiljan tera me da pišem i dalje.

Svako od nas misli da je njegov krst najteži. Da li je glavni junak uspeo da svoj krst iznese do kraja?

– To ostavljam čitaocima da procene. „Znam da šta god budem radio, kako god se budem ponašao i koliko god se kajao nikad nežu moći sebi da oprostim. Ubica sam, bez predumišljaja i sticajem nesrećnih okolnosti. Ali, ubica sam i to je žig koji nosim do smrti. A sve je moglo biti drukčije da nisam bio tvrdoglav, da sam je, proklet bio, poslušao. Zašto sam morao toliko da navaljujem, da se te večeri provozamo, onako bez ikakve svrhe, razloga, potrebe? A Milici se nije išlo. Čak me je molila da to veče provedemo u njenom stanu, u kome je u tom trenutku bila sama, jer su joj roditelji otputovali na par dana. Neraspoložena sam. Sanjala sam prošle noći užasan san…“

Na više od 200 strana autor ovog romana je u pripovedačkom smislu veoma rizično proveo svog junaka kroz razna iskušenja i muke.

Na promociji je govorila i jedan od recenzenata Aleksandra Mišić, koja kaže da je nakon prvog čitanja uvidela da je ovo snažan roman sa jasnom književnom emocijom, da otkriva pisca koji ume da vodi radnju i da do kraja osećate da vas priča „usisava“.

U muzičkom delu programa učestvovao je Aleksandar Vasić, učenik 5. razreda osnovne muzičke škole „Petar Ilić“ u Aranđelovcu, odsek violina.

Prilog: RTV Šumadija, Aranđelovac
Novinar: Jasmina Jovanović