Zašto senke?

Senke su naši neizbežni pratioci. Gde god da pođemo i koji god pokret da načinimo, prati nas senka. I sve stvari oko nas imaju svoju senku. Stari narodi su po senci čitali vreme, određivali doba dana. Kad ima senke ima i svetlosti.

Senka može biti vidljiva i nevidljiva. Vidljive senke zavise od pravca svetlosti. Nevidljive senke ostaju u nama kao pratioci nekih događaja kroz koje smo prošli, nekih poznanstava ili čak nekih strahova, nadanja, maštanja, dakle, nečeg potpuno imaginarnog. Ali, i naše misli su osenčene – neke jače, neke slabije.

Senka ponekad zatamni nešto više nego što nam se sviđa. Nijedan odnos među ljudima nije sasvim čist. Uvek je prisutna nekakva senka. Ako ona nadjača, odnos potamni, pokvari se.

Jedna devojka mi je jednom rekla, ti i kad se smeješ, u očima ti ostaje senka. Senka kao odraz tuge.

Postoje senke, a postoje i seni. Seni su takođe naši pratioci kao sećanje na one kojih više nema. Kad neko ode na groblje kaže se, poklonio se senima umrlog. Ne mora se za to otići na groblje. Seni naših mrtvih su stalno prisutne uz nas, čak i kad toga nismo svesni. Ja sam odavno vežbao to druženje sa senima i gotovo da nema trenutka kad neka od njih ili više njih nisu sa mnom. Evo, meni je, recimo, nedavno umro dobar prijatelj u Kelnu, Bata Stefanović. Njegovi telesni posmrtni ostaci sahranjeni su na groblju koje je odavde udaljeno preko hiljadu i po kilometara. Ali njegova sen je tu sada pored mene. Ja je osećam i radujem se što naše druženje nije prekinuto njegovim fizičkim nestankom. I nije njegova sen jedina koja je večeras prisutna ovde sa nama. Tu su još neke meni jako drage seni, ali i neke koje ne poznajem, a to su vaši pratioci.

A smrti?

Pa i smrt je sveprisutna. Ona vlada. Od nje se još niko nije spasao.. Smrt je, ma koliko to paradoksalno zvučalo, deo života. Grubo rečeno, prelazak života u drugo agregatno stanje. Sa njom se suočavamo, od nje bežimo, a u stvari, što više bežimo, sve smo joj bliži.

Ja imam različita iskustva sa smrću – od razmišljanja o smrti, od snevanja sopstvene smrti, od smrti meni dragih lica, do iskustva sopstvene kliničke smrti kroz koju sam prošao.

Smrt se neprekidno prepliće sa životom. Evo, ovo gde mi sada sedimo je najstarija kuća u ovom svetom mestu Sremskim Karlovcima, ona pamti više od 350 godina. Međutim, ispod njenih temelja postojao je benediktanski manastir, a pre njega zidine tvrđave Karom. Koliko ljudi je tu umrlo i pokopano, koliko njih je izginulo u brojnim bitkama koje su upravo tu vođene, to mi nikad nećemo saznati, ali nije isključeno da su i seni tih ljudi pokopanih možda upravo ovde, duboko ispod nas, sada
sa nama, da nas prate, i na svoj način, koji je nama nepoznat, uspostavljaju neki kontakt sa nama, kontakt koga nismo ni svesni.

U mojim pričama su gotovo uvek prisutna tri sveta koji se prepliću – svet nečega što nazivamo realnošću, svet smrti, odnosno svet mrtvih lica koja i dalje deluju svojim nevidljivim, ali prisutnim silama, i svet snova, u kojima se beleže prodori podsvesnog i možda proročanskog.

Slike iz snova, koje mi se prikazuju dok spavam, ponekad me danima progone. To su često košmari kojih ne mogu da se oslobodim, oni i silom ulaze u to što nazivam realnošću i određuju mi ponašanje i misli.

E sad još nešto vrlo bitno i za ovu knjigu i za moje stvaralaštvo uopšte – a to je ŽENA.

Čitav svet funkcioniše na bazi privlačnosti suprotnih polova. Prevedeno na razumljiviji jezik – čitav svet se vrti oko odnosa muškarca i žene. Ljudi svojim dolaskom na svet nesvesno sebi daju dva zadatka – prvi je da se samopotvrde, a drugi da se dopadnu suprotnom polu. Sve što čini muškarac – u to spadaju i ratovi i naučna dostignuća i umetničko stvaralaštvo, uspesi u sportu itd je sa jedne strane samopotvrđivanje, ali istovremeno i način da se dopadne ženi ili da je osvoji. I obratno, žena
sve čini svojim ponašanjem, oblačenjem, raznim veštinama, umećem, kreativnošću i u cilju potvrđivanja sebe kao ličnosti, ali i da bi se dopala muškarcu ili muškarcima. Naravno, govorim o velikoj većini ljudske populacije, ali znam da kod izvesnog broja ljudi postoje i druge sklonosti.

Ja sam uvek bio sklon da idealizujem ženu kao biće. Ona je za mene, pre svega, ideal lepote, biće koje postoji da bismo mu se divili, čuvali, štitili, voleli, ljubili, trudili se da otkrijemo tajnu koju svaka žena nosi, svesni da je to uzaludan posao, da je nikad nećemo otkriti. Ali to traganje za tajnom koju žena ima, postaje smisao života jednog muškarca, čak i ako on toga nije svestan.