Bilo je to davno, pre mnogo, mnogo vekova. Trgovački karavani krstarili su kroz pustinju Sahare s jednog na drugi kraj Afrike noseći sa sobom  čitav život svojih putnika, sav njihov imetak i snove umotane u maglovita praskozorja. Put je bio dug sa mnogim opasnostima i neizvesnostima. Niko od putnika nije znao gde će osvanuti, da li će preživeti peščane oluje i hladne saharske noći, da li će kamile imati snage da stignu do sledeće oaze sa vodom, da li će se ikad vratiti odakle je pošao.

Karavan je pošao iz Kazablanke, prelepog grada na obali Atlantskog okeana i krenuo je daleko na istok ka reci Nilu. U karavanu je bio dečak, vragolast i radoznao, ali istovremeno setan i  povučen u sebe i svoj izmaštani svet. Vođa karavana ga je pre puta upitao: „Šta ti nosiš na ovaj dalek put?“ „Nosim jedan san“, odgovori dečak. „San“, začudi se vođa, „pa šta ćeš s njim, ko će da ti ga kupi?“ „Moj san nije na prodaju“, reče dečak. „A šta ti je u tom snu tako dragoceno“, već posprdno ga upita vođa. „Jedne usne“, odgovori dečak i odluta tragom svojih misli. Vođa samo odmahnu rukom i dade znak da karavan krene.

Putovalo se dugo. Vreme se merilo godinama. LJudi su na tom putu nestajali, neki drugi su se usput priključivali karavanu. Posle hiljada i hiljada noći i dana, jedna od oaza u kojoj se karavan zaustavio da predahne, nalazila se u Darfuru. Nil već nije bio tako daleko. Dečak je sišao sa svoje kamile i otišao da se napije vode na obližnjem jezercu.  Pijući, ogledao se i umesto svog lika u vodi, lika onog dečaka koji je pošao iz Kazablanke, ugleda lice mladog čoveka zaraslog u bradu. Dečak se uplaši i pobeže sa tog mesta. Naiđe na jedan trg na kome je bio pijac. Tu srete jedne Oči. I zastade. Zaneme. Takvu lepotu dotad ne vide. Kao hipnotisan pođe im susret i te Oči ga prihvatiše kao nekog svog dragog i dugo čekanog. Nedugo zatim ukazaše mu se i Usne. I dečak shvati da je našao svoj san. On pođe za tim Usnama i one ga vodiše kroz najlepše predele ikad viđene. „Gde sam ja, kakvi su ovo predeli“, upita dečak. „To su predeli duše, duše koja voli“, odgovoriše Usne.

Karavan je odavno krenuo dalje na svoj put ka Nilu. Bez dečaka. Vođen Usnama, on je ostao tu u Darfuru, ulazeći neprekidno iz jednog snovitog predela u drugi. Za ovo je vredelo živeti, pomisli. Dečak se toliko zaneo da nije ni primetio da Usana više nema. Osvrtao se na sve strane, ali ih više nije video. Išao svuda, tražio ih, uzalud. Predeli, kroz koje u svom traganju prolazio, nisu više bili lepi. Nekako su bili tužni, kao okupani suzama. Umoran od traganja, dečak je zaspao. Ali i u snu je nastavio da traga za Usnama.

Na mestu gde je dečak pre mnogo vekova zaspao pomerila se zemlja . I pokazaše se Usne.

To je čuveni Darfurski poljubac, čudo prirode.