Dobih poziv da sazidam sebi kuću na nebu.
Nađoh dvojicu ćutljivih neimara.
Rekoh im: „Kopajte dubok temelj, a od kuće samo podrum napravite“.
I kopaše oni danima kroz oblake.
I naiđe žena.
I useli se u kuću pre nego što temelj bi iskopan.
„Ko je ova žena?“, upitah neimare.
Oni slegnuše ramenima.
Žena ležaše na oblaku udobno zavaljena, kao na sofi.
Uđoh i ja u prostoriju koje još ne beše.
Priđoh joj bliže, ali ona se ne pomeri s mesta niti pogled ka meni upravi.
„Ko si ti?“ ohrabrih se posle dužeg oklevanja da upitam.
Ona me tad pogleda, ali njen pogled mi ne reče ništa.
„Ko si ti?“, upitah ponovo.
„Idi u polje i uberi mi cvet bulke“, odgovori.
Poslušah i odoh.
Dugo tražih polje.
Cvet bulke još duže.
Ali ga najzad nađoh.
I vratih se da ga odnesem ženi.
Kad stigoh podrum-kuća već beše skoro podignuta, krova još ne beše.
Ali neimare ne zatekoh.
Samo ženu, koja je i dalje ležala na oblaku zavaljena kao na sofi.
„Dugo sam te čekala“, reče.
„Doneh ti cvet bulke“, prošaptah i pružih joj ga.
Ona iz nedara izvadi cvet različka i dade ga meni.
„Ko si ti?“, opet upitah.
„Bulka i različak su muž i žena“, odgovori.
Onda ustade.
Utom sa nje spade haljina.
„Dođi“, zapovedi.
I ja, kao hipnotisan priđoh.
Ostasmo goli.
Legosmo na onaj oblak.
Lјubih joj požudno dojke i uvlačih se u njeno telo.
Ležasmo posle dugo, jedno kraj drugog i gledasmo prema tavanici. Od neba beše.