Dugo stojim ispred ogledala.

Ono je malo.

Vidim samo oči.

I gledam ih dugo.

U njima vidim sebe, nju, neke ljude koje znam.

I ponovo nju.

Sklanjam ogledalo.

Ne vredi.

I dalje vidim nju.

I osmeh koji to više nije.

Odnekud nailazi suza.

Tako bistra, a tako zamagljuje vid.

Soba.

Prozor.

I sitnice.