Još je bio mrak, onaj jutarnji suvomrazni zimski. Iz sećanja su mi odletali poslednji ostaci noćašnjih snova. Ostade samo jedna slika, kao mora. Moj mačor, sa kojim delim ovo parče prostora i, rekao bih, život, pakuje svoje  igračke – plišanog miša, kuglu od staniola i klube kanapa – u nekakav mali žuti kofer i odlazi. „Kuda ćeš“, pitam, a on se i ne osvrće. Samo vuče to koferče sa sobom. Boli me taj njegov odlazak i moja buduća samoća.

Tražim ga pogledom po sobi, zovem ga… Nema ga, ne odaziva se. Znam, ovo je jedna od onih noći kad ima važnija posla od toga da spava u mom krevetu, tu kod nogu, a blizu kaljeve peći i prede dok se poslednji plamičak ne pretvori u dim i nestane kroz odžak. Uostalom, februar je.

Izašao sam iz stana i, pre nego što upalih svetlo u hodniku, kročih na veliki otirač ispred vrata i ostih kao da kliznu. Učinilo mi se pomislih, ali kad zgazih i drugom nogom, dogodi se isto. Kad upalih svetlo, pogledah dole. Ispod otirača se cedila poveća lokva krvi i neke smeše. Sada osetih i zadah. Podigoh otirač. Pod njim je ležao moj mačor ispresovan kao da je valjak prešao preko njega. Glava mu beše čudno smrskana i oba oka su bila na jednoj strani. Onoj kojom me je mrtav gledao. Miris drobi pomešane sa krvlju udario mi je u sinuse. To je moj mačor sive mišje boje sa velikom belom flekom na grudima. To je moj mačor, vršnjak mojih dana detinjstva.

Komšija, koji radi u jednoj građevinskoj firmi, mi je nekoliko puta u prolazu rekao da u hodniku zaudara na mačjak, a u poslednje vreme od mačjeg maukanja noću ne može da spava i da će pobiti i potrovati sve mačke iz kraja.

Valjda su ga ubili pre nego što su ga bacili pod valjak, jebem li im mater mrtvu. Da Bog da im se srž u kostima okopnila i ruke isušile. Da Bog da da im u san dođe svake noći ova slika pred kojom ja sad stojim. Da Bog da…

A moj mačor leži miran, samo što ne prede, sa oba oka na istoj strani lica. Leži pod mojim suzama kao nekad pod mlekovitim trbuhom svoje majke.