Neko se uselio u mene.

Prošao mi je kroz pore, obukao se u moju kožu.

Čangrlja mozgom.

Upravlja srcem.

Teče krvotokom.

Ne da mi da spavam.

Bdije.

Pokušavam da ga isteram, ali on uvek uspeva da se dobro sakrije.

Uljez se pretvara kao da sam to ja.

Neko umesto mene donosi odluke.

Odjednom neko progovori iz mene mojim glasom dok ja ćutim.

Neko parališe moje pokrete i nameće mi svoje, koje bez svoje volje kao hipnotisan činim.

Neko vezuje moje misli mornarskim čvorovima i ne dopušta im da izađu, dok neke tuđe i ubitačno teške kolaju po mojoj svesti, prikucavaju za tlo, vuku pod zemlju.

Neko unosi uznemirujuće zvuke u moje ušne školjke dok je uokolo tišina.

Neko neprekidno traži u meni grešku, namešta mi zamke.

Postajem obična lovina.

Neko me tera od samog sebe, ali ja ne znam gde da se sklonim.

Neko me zaključava teškim ključem u gvozdeni kavez i tako me zatvorenog mojim rukama nosi sa sobom.

Neko je već sagledao moje uništenje i ostavlja me samog i mrtvog.