Smrt je nešto sasvim intimno. Čini se često da su ljudi koji su je sreli i sa njom otišli, postali nekako bliži nego što su bili dok smo ih sretali tu i tamo, na ulici, u kafani, u parku, na sceni. Zato je i ovaj tekst, kao i smrt, sasvim intiman.

            Predraga Tomanovića nisam lično poznavao, ali sam ga, ipak, upoznao. Tri puta smo bili sasvim blizu – on na sceni – ja u prvim redovima gledališta. On Maleš, on Janko, on Sladek – ja publika. Sasvim dovoljno za jedno dobro poznanstvo. Sasvim dovoljno za nezaborav, za bliskost na daljinu, za nevericu u smrt.

            Poznati odnos poklonika pozorišta prema onima koji to pozorište čine briše tu kategoriju oficijelnog upoznavanja. One kojima se divimo, logično, dobro poznajemo, inače ne bismo mogli da im se divimo. Divio sam se tom momku od prvog našeg susreta kada sam ga sreo kao Maleša u „Tri čekića…“ Predrag Tomanović nije odrastao na beogradskoj Čuburi. Ja jesam. Predrag Tomanović je u pomenutoj predstavi igrao Maleša, a samo ja sam znao da je, u stvari, igrao mene. Ja sam rastao bez roditelja. Ja nisam imao zdravstvenu knjižicu. Ja sam uvek bio svoj, neukrotiv i ponosan. Zato je za mene Tomanovićev Maleš ipak nešto više i nešto značajnije nego za nekog drugog gledaoca, koji će sa više ili manje emocija ili oduševljenja, sa više ili manje argumenta govoriti o jednom nesporno sjajno urađenom liku, o liku koji je poema za sebe – poema generacije koja je sazrevala početkom šezdesetih godina, u vreme, zapravo, kada Tomanović još nije bio ni rođen, a evo, već ga nema, kažu.

            Kažu, ali znam da ne treba uvek verovati svemu što se govori. Znam samo da je poslednja predstava koju sam video u Jugoslaviji, dan-dva pre nego što sam se iz nje odselio, bila Havelova „Audijencija“ u Srpskom narodnom pozorištu. I znam da je poslednji dramski lik koji sam od kuće poneo u beli svet pivar Sladek – spolja sirov, robustan i raskalašan, a iznutra ljudski slab i mek. To sve kad se stavi u rečenicu izgleda tako jednostavno, ali to sve doneti na sceni i pri tom imati tek dvadeset i neku – to je kunst. Jer Predragu Tomanoviću nije bila ni najmanja smetnja što predstavlja lik koji mu po godinama još zapravo nikako nije pripadao. Nije mu bila ni najmanja smetnja da u njega uđe, da ga oživi i sa uverljivošću svojstvenom samo onim odabranim, samo hudožestvenicima, da mu da onu finu karakternu obradu, koja ne ostavlja mesta primedbama, zamerkama, pa čak ni onom “da, ali…“ Sve to mi nikakva vest o smrti ne može uzeti.