Narodno pozorište Zenica, Sterijino pozorje, maj 1990.
Sve odlike po kojima je dosad bio poznat pisac Siniša Kovačević – žestina u dramskom potezu, oštrina dijaloga, surovost i strastvenost likova, sočnost jezika do granica vulgarnosti, pa i preko njih, beskompromisnost u obračunu sa namerenim – karakterišu i njegov dramski tekst „Sveti Sava“.
Malo koje odlike po kojima smo dosad, posredstvom književno-istorijske građe, poznavali Svetog Savu, odnosno Rastka Nemanjića, zadržao je istoimeni lik Kovačevićeve drame.
Drama Siniše Kovačevića „Sveti Sava“ može se posmatrati sa dva stanovišta – kao autohtono umetničko delo, dakle, uz sve estetske kriterijume koji važe prilikom procenjivanja jednog dramskog teksta i, s druge strane, pošto je reč o istorijskoj ličnosti, sa stanovišta istorijske validnosti dela. Što se prvog aspekta tiče tu bi se možda mogle naći određene zanimljivosti, pre svega u pogledu konciznosti i jezgrovitosti jedne dosledne fragmentarne dramaturgije. Međutim, kao i u velikom broju drugih fragmentarnih drama i u ovoj su likovi neprodubljeni, tek naznačeni kojom grubom crtom, osim glavnog lika Svetog Save, čije nam karakterne osobine pisac opet nudi više kao zaključke na bazi ponašanja u određenim situacijama, nego kroz borbu unutrašnjih motiva tog lika. Tekstovi koje taj junak izgovara češće su transparentni, nego što su plod psihološkog pronicanja u dubinu karaktera. Takođe, prostor koji je dat liku Svetog Save u drami u velikoj je nesrazmeri sa svim ostalim likovima.
Kakav je zapravo Sveti Sava Siniše Kovačevića? Pre svega mudar državnik, pragmatičar, i čovek koji je sve svoje lične, pa i tuđe interese, podredio dobrobiti svoje zemlje, dakle, Srbije. S druge strane, Sveti Sava je po Kovačeviću čovek koji je znatno pre Makijavelija ovladao čuvenim principom „cilj opravdava sredstva“. Da je kojim slučajem biografiju Svetog Save u svoje vreme pisao Siniša Kovačević, a ne Teodosije ili Domentijan, Sava ne da ne bi postao svetac, već bi kao intrigant, psovač, ubica, samoubica i nevernik, zacelo bio anatemisan od strane crkve.
Ovo je možda najdrastičniji, ali ne i jedini raskorak Kovačevićevog dela sa istorijskim izvorima. Dvor Nemanjića je po Kovačeviću leglo razvrata, a osim psovki, utemeljivači srpske države teško nalaze druge reči. Istovremeno, Nemanjini sinovi, a potonji srpski vladar, Stefan Prvovenčani i njegov brat Vukan predstavljeni su kao potpuno nezrele, pa i priglupe ličnosti .
Dalje smatram da drame koje pretenduju da se bave istorijom, po prirodi stvari imaju i edukativnu funkciju. Zato ne bi bilo zgodno da nam deca, ionako sakatim školskim programima uskraćivana za važna istorijska saznanja, uče istoriju posredstvom ovog dela Siniše Kovačevića.
Ako je o režiji reč, treba istaći da Vladimir Milčin nije izneverio osnovnu piščevu zamisao. Uz to, on je nastojao da scenske slike složi u jednom živom ritmu, rezovi između njih su često vrlo oštri, ali bezbolni, dobrim delom zahvaljujući veštom korišćenju inače jednostavne, ali adekvatne i funkcionalne scenografije Radovana Marušića.
Žarka Lauševića, tumača naslovnog lika znamo iz neuporedivo uspešnijih uloga. Ovde je pokatkad patetičan, pokatkad deklamatorski raspoložen, a samo na trenutke uspeva da uhvati intonaciju koja odgovara zamišljenom lik.
Ostalim glumcima tekst nije mnogo pružio, a u tim okolnostima više od ostalih uspeli su da se nametnu Jakov Salak kao Strez i Adnan Palangić kao Stefan Nemanja.
U zaključku bi se moglo reći da su umetničko-estetske vrednosti ove drame niže nego u nekim ranijim delima inače vrsnog pisca Siniše Kovačevića. A što se tiče idejne strane dela – ona je krajnje sporna.
(Objavljeno na Prvom programu Radio Beograda u emisiji „Argument više“, 31.05.1990. u okviru Hronike Sterijinog pozorja)
Pozorišna kritika: Sadržaj